U RTS-U GODINAMA SPREČAVALI RAZVOJ DOMAĆEG INFORMACIONOG SOFTVERA DA BI KUPILI STRANI

Ivona Živković



Deo iz čuvenog “Protokola Sionskih Mudraca”, koji se odnosi na kontrolu medija, kaže:“Ni jedna objava ne sme biti publikovana bez naše kontrole. Već sada, vesti iz čitavog sveta obradjuju se preko nekoliko informativnih agencija. Ove agencije biće naše i mi ćemo odlučivati šta će biti objavljeno.”
Danas, u vreme opšte globalizacije odvija se i konvergencija svih informacionih sistema. Televizija, radio i telefonija, preko širokopojasnog interneta, kablovskog ili bežičnog, veoma precizno se usmeravaju ka jednomm cilju, globalnoj informativnoj povezanosti, pa se logično postavlja pitanje ko i kako ovde može biti cenzor.
Odgovor na pitanje – ko, može se izvesti iz gore pomenutog citata, ali način kako se ta cenzura tehnički može vršiti, daleko je zanimljivija.
Digitalizovan kompjuterski prenos informacija preko jedinstvene mreže obavlja se uz pomoć softvera. Autor softvera ima “sours kodove” i samo on zna metod koji kompjuteru deje uputsvo za rad, odnosno ima ključ za pristup programskom jeziku.
Ko ima “sours kod” može pristupiti i svakom podatku u mreži i promeniti ga po svojoj volji. Naravno softvera ima mnogo, ali da bi globalni sistem funkcionisao oni se moraju povezati i medjusobno komunicirati. Oni koji imaju želju da kontrolišu sve informacije u svetu treba zato da u globalni sistem ubace što više sopstvenih softverskih paketa. Ima li danas i jednog kućnog računara da nema instaliran neki Majkrosoftov softver?
Zaštita informacionih sistema koji su od strateškog značaja za svaku državu, vrši se upravo izradom sopstvenog originalnog softvera koji će taj zatvoreni sistem opsluživati i štititi od upada znatiželjnika.
Pored vojske, policije, državnih arhiva i ostalih državnih organa, jedan od značajnih informacionih sistama je i onaj koji koristi državna radiotelevizija kada prima, razmenjuje i arhivira sve informacije koje joj stižu iz svih svetskih informativnih agencija. Osnovni zadatak u ovom poslu je da informacije mogu da ulaze direktno on-line putem, bez posrednika, čime se sistem štiti od eventualnog upada hakera preko otvrenog porta na Internetu, kao i namernog presretanja informacija. Primera radi navedimo da informativne agencije mogu da šalju vesti sa tri oznake: hitno, storno i embargo. Onaj ko ima pristup programskom kodu, može ove oznake da promeni, tako da novinari ne znajući za sabotažu, puste neproverenu ili lažnu informaciju. A postoje informacije koje mogu da uzburkaju čitavu džavu.
I unutrašnja komunikacja u radioteleviziji mora biti zatvorena, jer jedan od najvažnijih zadataka svakog javnog servisa je i mobilizacija stanovništva i informisnje u posebnim okolnostma po državu, kao što je rat.
Koliko ljudi kod nas razmšlja o tome zašto se danas u Vladi Srbije i u svim državnim institucijama nalaze Majkrosoftovi programi? I u novim digitalnim centralama Telekoma Srbija, DKTS Alkatel, koristi se strani softver. Praktično, svaki talefonski razgovor, svaki telefaks i imejl može se presresti.

I RTS je pre godinu dana kupio »A-Vid News room« i strani softver. Upravo ovih dana ga je zatresao virus jer novinari vesti prikupljaju preko Interneta. A bar RTS je mogla da ima svoj zatvoreni informacioni sistem, jer je razvoj na softverskom paketu »Antenor« započeo još 1989. Šta je sa njim bilo, i zašto je sve to uništeno, a info-sistem RTS-a ustupljen stranim »ušima i očima«, priča Slobodan Perović, najstariji novinar- urednik u RTS-u:

- Čitava priča pokazuje koliko mi imamo nezrelo i neozbiljno poslovodstvo u RTS-u. Ali, da bi ste shvatili kako se kod nas radi, moram da vas vratim na početak. Negde 1986. Nikola Mirkov tadašnji glavni urednik Prvog programa Radio Beograda (posle Petog oktobra urednik Igranog programa TVB) tražio je od mene, kao novinara, da napravim neku emisiju koja bi se bavila informatikom. Dosta sam oklevao, ali sam uz pomoć kolega napravio serijal »Čip i sedam jarića«. To je nekoliko godina bila jedna od najslušanijih emisja Radio Beograda. Ogromnu pomoć su nam tada pružili profesori Matematičke gimnazije u Beogradu, Nevenka Spalević, Milan Čabarkapa, zatim pokojni dr Dušan Slavić, profesor ETF-a. Imali smo sjajnu saradnju i sa Zavodom za udžbenike i pomagao nam je lokalni radio da afirmišemo svu pametnu i talentovanu decu Srbije koja su se tada bavila kompjuterima.
Nekoliko godina posle toga, opet Nikola Mirkov, tada kao direktor Radija, predložio je da pokušamo da napravimo sopstveni softverski paket, pošto već imamo talentovanu i ambicioznu decu. Moj posao je bio da pojasnim kakvi su korisnički zahtevi novinara. I sve je teklo savršeno.
Uspeli smo prvo da uvedemo Tanjugov kompjuterski prijem agencijskih servisa, zatim smo uveli Evroviziju, to je tekstualni servis koji prati televizijsku razmenu slike, gde su praktično uključene sve televizije sveta, i to je najdragoceniji mogući izvor koji postoji. Kasnije, zahvaljujući Miloradu Komrakovu, koji je bio u blokadi i nije imao dovoljno vesti zbog sankcija, uveli smo i Rojters. Ja sam tražio da se uvede i AFP i Beta, Itartas, Fonet, ali nije uvedeno, verovatno zbog nedostatka para. Za talentovane beogradske softveraše taj posao je bio beznačajan jer je samo trebalo ubaciti agencije i dati njihovu brzinu prenosa slovnih podataka...

Gde su nastali prvi problemi?
Prvi propust je napravio tadašnji tehnički direktor RTS-a, Milan Topalović, kada je poništio već sklopljen ugovor o kupovini »Antenora« i vlasništvo dao autorima softvera iako je on praktično radjen i razvijan u RTS-u. Razlog je bio što su zapravo želeli da se otarase te pametne dece. Govorim o mladim ljudima, koji su danas, kao i mnogi njima slični talenti, van Srbije. Saša Simić je danas šef projektnog tima jedne velike nemačke softverske kompanije, a Branko Lazić je doktorirao na Harvardu. Inače za njega nisam mogao ovde da dobijem stipendiju, jer ni državi, ni RTS-u nije bilo stalo do tih ljudi.

Ali sistem je dugo godina ipak funkcionisao?
Da, ali konstantno je sabotirana svaka nemera da se sistem širi i usavršava. Mi smo u stvari razvili samo 5% od čitavog projekta. Tri grupe ljudi su permanentno kočile njegov razvoj. Prvo je to bila tehnika Radija, i oni su stalno nešto sabotirali i pokušavali su da se dočepaju »sours kodova«. To je izvorni tekst programa u programskom jeziku koji je svuda u svetu poslovna tajna. Drugi problem je pravila poslovna jedinica »Informatka« jer njihov kompletan kolegijum nije godinu dana hteo da pogleda projekat koji je imao 600 kucanih strana.
Treći vid sabotaže je dolazio od strane tehničkog direktora Milana Topalovića, i tadašnjeg šefa studijske tehnike Radiše Petrovića (posle Petog oktobra napredovao do tehničkog direktora RTS-a). Oni su stalno formirali neke stručne komisije za rad na razvoju softvera, koje se nikada nisu sastajale i zavlačili su nas. Bilo je potrebno sistem dalje razvijati i rešiti pitanje tih mladih ljudi koji su čak bili sremni da se odreknu vlasničkih prava nad softverskim paketom, samo da bi mogli da nastave rad na njegovom razvoju. Ali to nekome u RTS-u nije odgovaralo. Čak je Radiša Petrović pokušao na jednom skupu na Brezovici da taj projekat prikaže kao delo inžnjera RTS-a iako ni jedan na njemu nije radio. Pojavio se, doduše jedan talentovan inženjer, Goran Jerotić, koji je u program ubacio mogućnost da se informacija, bez papira, može direktno proslediti na »auto kju«. To je, inače, poseban uredjaj na kameri sa koga spikeri i novinari koji vode emisiju mogu da pročitaju tekst gledajući u kameru. U televiziji ga popularno zovemo- idiot. Na žalost i on je brzo napustio RTS, razočaran opštom sabotažom i opstrukcijom svakog rada. Naš vrhunski spiker, Radmila Vidak, čak je uradila i poseben rečnik koji je sadržao oko 15 000 reči, što je maksimum koji se u informativnom programu koristi,i koji bi bio sastavni deo softverskog paketa, ali je i to sabotirano.
Zašto im je to smetalo?
Zato što su želeli da kupe neki strani softverski paket, a koji su inače veoma skupi. 1990. godine takav paket je koštao 300 000 dolara i zvao se »Bejzis«. Svi su samo o njemu pričali.

Da li je strani paket možda bio bolji?
Ja sam još 1995. godine, čim je sistem »podignut«, tražio da se za »Antenor« uradi recenzija na ETF-u kako bi se potvrdilo da li on zaista vredi. To je uradio šef računskog centra Beogradskog univerziteta Zoran Jovanović. Pazite, mi smo sa tim paketom mogli da imamo po jednom računaru 32 on-line ulaza, a koristili smo samo tri (Tanjug, Evrovizuju i Rojters). Bio je na našem jeziku, što znači da zaposlenima ne treba plaćati kurseve engleskog jezika, razvijan je da radi u DOS operativnom sistemu, ali je radio i pod Windows-ima NT. Trebalo ga je, dakle, samo još doterati i sa ETF-a su upravo to i potvrdili.
To znači, da smo imali podršku u RTS-u mogli smo da razvijemo izuzetan sopstveni softverski paket, ne samo za RTS već i za sve druge informativne kuće. Razlika je samo u tome što se za »Antenor« nije vezivala provizija, kao prilikom kupovine stranog softvera. Ja pretpostavljam da je to bilo u pitanju.
Konačno, za vreme bombardovanja »Antenor« je savršeno radio na izmeštenim ratnim lokacijama. Imali smo i direktnu on-line vezu sa Novim Sadom, jer smo mi ipak jedna kuća i jedan sistem. Postojala je mogćnost da se vežu i Niš i Priština i tako bi bila moguća reemisija u svim pravcima preko naših internih linkova.

Kako se na kraju sve završilo?
Potpunim uništavanjem projekta. Krah je nastao nakon petog oktobra 2000 godine, kada na mesto tehničkog direktora RTS-a dolazi Radiša Petrović, na čelo Radio Beograda, Rade Veljanovski, a Aleksandar Crkvenjakov postaje generalni direktor RTS-a.
Ja sam tada vraćen sa prinudnog odmora i odmah sam pokušao da se raspitam šta je sa sistemom. Moja fioka u kancelariji je u medjuvremenu obijena i kompletan materijal sa »sors kodovima« je nestao. Prijavio sam kradju, ali niko u Kući nije hteo da reaguje. Uzeli su mi računar i ni do danas, kao novinar, nisam dobio drugi računar. Veza sa Novim Sadom je prekinuta, tako da oni nisu mogli da koriste Rojters, iako smo platili pravo korišćenja agencije za čitav RTS. Kada sam na to skrenuo pažnju Radetu Veljanovskom, on mi je rekao da će oni i ovako da se odcepe. Ovo je zaista bezočan primer novinarske nekolegijalnosti, autora Zakona o Informisanju i Zakona o radiodifuziji. Ipak, uspeo sam Veljanovskom da pokažem softverski paket, jer je našao toliko vremena za mene, ali on je bio pun priča o toma kako će u RTS ući ogromne strane donacije, novi računari, oprema... Samo što nije rekao da će Džord Buš lično za to da se pobrine.
Pošto me je i Crkvenjakov, kome sam se više puta pismeno obratio ignorisao, poslao sam pismo tadašnjem ministru za telekomunikacije, Borisu Tadiću, koji je tih dana javno izjavio kako naše društvo treba da podrži našu talentovanu decu. Tadić mi je pismeno odgovorio da treba sve u vezi softverskog paketa »Antenor« da vidim sa rukovodstvom RTS-a, kao i da softver odnesem u firmu Informatika AD, na ispitivanje. Kada sam to pomenuo Crkvenjakovu, on mi je rekao da ga boli k... za Tadića. Onda sam zvao vlasnika Informatike AD, Srećkovića, koji mi je rekao da njemu ne treba niko iz RTS-a, jer on tamo ima svog čoveka, Crkvenjakova.
Pisao sam onda potpredsedniku Vlade zaduženom za RTS, Žarku Koraću i tražio da Vlada pošalje jednog stručnjaka za informatiku u RTS kako bi se upoznao sa problemom jer je nedopustivo da državna televizija nema direktne on-line ulaze već informacije preuzima posredno, čak i sa B92, kao što je to bio slučaj prilikom susreta Karle del Ponte sa porodicama poginulih u RTS-u. Dobio sam pismeni odgovor da Vlada Srbije nema stručnjaka za informatiku.

EPILOG

»Antenor« softverski paket nije više u upotrebi u RTS-u. Umesto njega RTS je kupila preko Informatike AD softver Majkrosofta, iako je kao institucija od posebnog značaja za kulturu mogla da ga dobije besplatno na osnovu ugovora koji je pokojni premijer Djindjić ispred Vlade Srbije potpisao sa Bilom Gejtsom prilikom njihovog susreta. Ali direktor RTS-a Crkvenjakov i direktor i vlasnik Informatike AD, Srećković su stari drugari.
Kupovina Majkrosoftovog softvera je pokrenula i krivičnu prijavu Sindikata »Nezavisnost« RTS-a protiv Aleksandra Crkvanjakova u kojoj ga optužuju da je tender za kupovinu bio namešten, a softver, kao i hardver kupljeni takodje preko Informatike AD, preskupo plaćeni. Informatika AD je, kako kažu, posebno naplatila i obuku ljudi, mada se ona obično zaračunava u cenu koštanja softvera. Valjda je i tu drugarstvo bilo presudno, a pare su i ovako iz budžeta koji je opšte dobro.
Inače, preko iste firme, Informatika AD, vršena je nabavka skoro čitave informacione opreme za Vladu Srbije kao i druge državne institucije.
Oko 100 primeraka štampanog uputsva za korisnike »Antenor« softvera je uništeno, a RTS danas uzima informacije sa Interneta. I neizbežne viruse.

Neznatno skraćen tekst objavljen je u dnevnom listu Internacional, 15-16. februara 2004.

BEZ GEOSTRATEGIJE NEMA DRŽAVNE POLITIKE

Prof. dr Nenad Mileusnic, diplomirani inženjer i doktor nauka mašinstva i član Odbora za ekonomske nauke SANU.

ŠTA BI MOGAO DA BUDE SRPSKI »NJU DIL«?

Kako ste počeli da se bavite prouačavnejm geostrategije?
Ja sam diplomirao i kasnije doktoriraro ovde na beogradskom Mašinskom fakultetu. Prvi sam diplomirao iz naučne organizacije rada. Nakon toga sam, po savetu moga oca koji je smatrao da škola bez prakse nije dovoljna, otišao da radim u proizvodnji. Radio sam pet godina u fabrici Ivo Lola Ribar u Železniku, a onda sam otišao godinu dana u Pariz gde sam završio jednu Vojno- privredna školu, BTE, gde se izučava organizovanje proizvodnje. Direktor škole je bio general francuske vojske. Godinu dana sam radio i u jednoj fabrici mašina i alatki.
Nakon toga sam poželeo da odem u Ameriku, jer su i Francuzi sa zanimanjem pratili američku tehniku. Otišao sam na Mičigenski univerzitet, koji je bio na šestom mestu u rangu tehničkih škola. Prvi je bio Institut za tehnologiju u Masačusetsu (MIT).
Ipak, uspeo sam da upravo na MIT, u kontaktu sa samim dekanom, steknem prva saznanja o tome šta je geostrategija.
Šta je geostrategija?
To je naučna disciplina koja obuhvata sve društvene fenomene od tehnike, ekonomije, vojske do kulture i politike. Sve što je značajno za razvoj odredjenog geografskog prostora. Njena društvena snaga je u nalaženju najboljih ekonomskih rešenja za državu i u potonjem političkom delovanju na spropvodjenju tih rešenja. Nastala je kao naučna disciplina na univerzitetima u SAD, a danas se razvija u svim razvijenim zemljama.
Kako se utvrdjuje geostrategija jedne države?
Prvo se utvrdjuje ekonomska snaga države gde se polazi od procene nacionalnog rentnog kaptala. Mnogima nije poznato da osim profitnog postoji i rentni kapital. Profitni kapital se vremenom pretvora u rentni kapital. Da li znate na čemu žive porodice Kenedi i Rokfeler? Na rentnom kapitalu. Imaju nekretnine i dobijaju rentu. Profitni kapital je na tržištu i on se može lošim poslovnim potezima i izgubiti.
Kako se koristi rentni kapital?
Osnovna stvar kod procene nacionalnog rentnog kapitala je da on ne sme da koristi takozvano nepovratno prirodno bogatstvo jer se ono može zauvek potrošiti. To su prirodna bogatstva kao rude, nafta, voda itd. A to je upravo ono što smo mi radili decenijama. Ovaj kapital se može samo delom koristiti, ali u onoj količini koliko je potrebno da se pokrene neka druga proizvodnja koja će svoriti drugi kapital, a onda se nalazišta rude ili nafte zatvore. Amerikanci ne prodaju svoja prirodna bogatstva. Oni nadju naftu, zapečate nalazište i plate odštetu vlasniku. A naftu uvoze. Dakle, nepovratno prirodno bogatstvo ne treba da ulazi u aktiviran nacionalni rentni kapital. Ali povratno prirodno bogatstvo, na primer reke, tj. vodni tokovi, gde se mogu graditi hidroelektrane, treba da od rentnog postane profini kapital.
Srbija je bogata vodnim tokovima, ali od Morave često ima veće štete nego koristi jer se ona izliva i plavi zemljišta. Sa druge strane, nemamo izgradjen sistem za navodnjavanje zemljišta i suše često uzimaju svoj danak. To je tipičan primer neiskorišćenog rentnog kapitala u jednoj zemlji.
Koliko nacionalnih rentnih kapitala može da ima jedna država?
Postoje ugradjeni i stečeni rentni kapitali. Švajcarska, na primer, po saznanju, ima četiri rentna kapitala, od kojih je samo jedan ugradjen, a ostali su stečeni. Šajcarska je naknadno izgradila rentni kapital prihvatanjem sedišta za mnoge medjunarodne oganizacije na svojoj teritoriji i sada sa mnogim značajnim medjunardnim skupovima u Švajcarsku stiže i novac. To je slučaj i sa medjunarodnim samitom u Davosu, koji je bio ovih dana. Tu je i centar medjunarodnog Crvenog krsta, Svetski patentni zavod, tu je Medjunarodna organizacija rada, ispostave Organizacije Ujedinjenih Nacija, itd. Tako Švajcarska stalno stiče prihod.
Drugi rentni kapital su joj banke. Kako je do njih došla? Banke su prvo bile razvijene u Francuskoj. Onda je došlo do verskog rata izmedju katolika i protestanata, poznat kao Vartolomejska noć. Rat je trajao nekoliko godina. U tom ratu protestanti su bili bankari i intelektualci, pretežno trgovci. Katolici su bili zemljoradnici i posednici zemlje. Katolici su proterali protestante u Švajcarsku i to je začetak izuzetnog Švajacarskog bankarstva. I to je stečen rentni kapital. Ona ima jedan rentni kapital koji je ugradjen, a to je turizam od zimskih sportova. Letnjih nema. Četvrti stvoreni rentni kapital je zasnovan na razvijenom preciznom mašinstvu i preciznoj mehanici. Najbolje sličuge na svetu izradjuju se u Švajcarskoj. To je tehnologija veoma preciznog mašinskog kovanja čelika. Po ovim merilima, Švajcarska je siromašna, ali prebogata zemlja, čiji je godišnji bruto domaći proizvod 43000 američkih dolara po stanovniku.
Kakav je rentni kapital Srbije i Crne Gore?
Sadašnja Srbija i Crna Gora ima pet ugradjenih nacionalnih rentnih kapitala. Okolne države u jugoistočnoj Evropi imaju samo jedan do dva. Naš nacionalni rentni kapital preračunat u dolare iznosi oko 47000 dolara po stanovniku. I to je više nego što ima Švajcarska. Po tome mi smo veoma bogata država. Naravno, odredjivanje geostrategije jedne države uglavnom predstavlja državnu tajnu, ali mnogo toga je danas postalo javno i dostupno onima koje to zanima. Ja ću vam za sada otkriti jedan projekat koji smo pripremili za Vladu Srbije. Ubistvo premijera Djindjića sprečilo nas je da se sa njim lično sastanemo, iako je to već bilo dogovoreno, a do premijera Živkovća nismo uspeli da dodjemo. Projekat, dakle, čeka sledećeg premijera.
O čemu se radi u tom projektu?
To je plan izgradnje kanala i uspostavljanje rečnog puta Dunav- Morava- Vardar – Egejsko more. To bi mogao da bude naš »Nju dil« sličan onome što je radio američi predsednik Ruzvelt u dolini reke Tenesi od 1933. do 1935. godine kada je zaustavio krizu ne samo u Americi, nego i u čitavom svetu. Moram da vam napomnem i da je Prvi projekat izgradnje ovog kanala predočen javnosti još 1904. godine. Izradio ga je profesor Univerziteta u Beogradu Nikola Stamenković. Posle toga radjen je 1961. godine projekat koji je pretežno radio inženjer Konstantin Bobrov. Treći projekat je bio zajednička razrada rešenja izgradnje kanala prilagodjena Grčkoj i Jugoslaviji. Radjen je od 1973. do 1980. U sva tri projekta zadržana je glavna trasa kanala. Zašto je koristan ovaj kanal? Zato što dužina Dunava kroz Jugoslaviju iznosi 588 kilometara. Od Crnog mora do Beograda on može da bude plovan za rečne brodove nosivosti do 5000 tona. Izgradnjom kanala Dunav -Morava-Vardar-Egejsko more skraćuje se put brodovima od Beograda do Soluna za 1260 kilometara.
Koliko je to ekonomski isplativo govore vam podaci o troškovima transporta roba po toni – kilometru. To izgleda ovako: drumski - železnički - rečni saobraćaj odnose se približno u ceni kao 1 prema 0,4 prema 0,2.
Kakav bi još bio ekonomski efekat gradnje ovog kanala na nivou čitave države?
Izgradnjom kanala ovaj ugradjeni nacionalni rentni kapital Srbije petvorio bi se profitni kapital značajan za razvoj čitave Jugoslavije. Ostvario bi se, ne samo jeftin i efikasan transport ljudi i roba, nego bi se obezbedila znatna proizvodnja električne energije sa novim sistemom elektrana koji bi se tu gradio. Akumulicijom vode snabdelo bi se stanovništvo pitkom vodom koja nedostaje i omogućilo bi se navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Zatim bi se izvela zaštita zemljišta od poplava, a vi znate koliko se puta Morava do sada izlivala i koliko je šteta time učinjeno. Trajno bi se regulisali tokovi nivoa vode Velike Morave, Južne Morave, Zapadne Morave, Pčinje i Vardara. Regulisalo bi se trajno oticanje podzemnih vode, a izgradio bi se i sistem ribnjaka od priticajnih rečica. Razvio bi se banjski turizam, izgradila se pristaništa u priobalnim gradovima. Takodje, jeftino bi se eksploatisao šljunak i pesak za gradjevinske potrebe. Izgradio bi se povoljan ambijent za život i rad što bi dovelo do decentralizacije velikih naselja. Javni radovi bi podstakli i zapošljavanje ljudi iz naučno istraživačke delatnosti, kadrova koji najviše odlaze iz zemlje, a uposlilo bi se gradjevinarstvo, mašino i elektrogradnja, brodogradnja itd. Koristi su izuzetno velike.
Celokupnu izgradnju mogu izvesti naša preduzeća, bez angažovanja stranih kompanija. Da bi imali jeftine gradjevinske materijale kao što je cement, opeka, odlivke, otkovke, valjan i vučen čelik itd, država mora da zadrži bar većinsko vlasništvo nad ovim preduzećima.
Ali mi smo najveće cementare prodali strancima?
To je greška. To i jeste problem neosmišljene državne politike. Takodje je važno sigurnosno očuvanje teritorije na granici Srbije i Makedonije, Preševska dolina i reka Pčinj. Da li sad shvatata koliko je važna geostrategija i koliko ona definiše politiku jedne države?
Koliko ljudi bi se tu zaposlilo?
Izgradnja ovog kanala treba da pripada javnim radovima. Gradnja u celini može da bude izvedena za 12 godina. Na njegovoj izgradnji u Jugoslaviji, Makedoniji i Grčkoj trebalo bi da se angažuje oko 37000 zaposlenih, a samo u našoj zemlji oko 22000. Koristi od gradnje ovakvog kanala su za državu mnogostruke.
Koliko bi sve to koštalo i kako bi se finansiralo?
Još jedna prednost naše zemlje je u tome što smo mi prostorno mala teritorija i imamo mali broj stanovnika. Srbija ima manje stanovnika nego Njujork, manje nego Moskva. Površina središnje Srbije je svega 56 000 kvadratnih kilometara. Površina Vojvodine je otprilike 22000, Kosova i Metohije 11000, što je čak 20% kvadratnih kilometara teritorije središnje Srbije. I kako mi sad tu teritoriju možemo da izdvojimo iz države? To je neprihvatljivo.
Za izgradnju kanala nisu potrebni veliki kapitali. Bio sam član komisije za investicije kod pokojnog akademika Dragoslava Avramovića, kada je bio guverner. I kada sam mu rekao da se radi o investiciji od oko 4,5 milijardi dolara, on je zaključio da su to za Svetsku i Evropsku banku, kao i konzorcijum privatnih banaka, male pare.
Kako bi se izgradnja kanala finansirala?
To se može odraditi na tri načina: donacijama, zajmovima i koncesijama. Sa stanovišta interesa naše države, donacije su najbolje, a koncesije stranom kapitalu najlošiji način finansiranja. Mi smo inače sačinili projekat sa pet predloga kako se finasiranje može obaviti.
Iz svega navedenog proizilazi da je u osnovi skoro svake geostrategije proizvodnja u privredi. A to je upravo ono što Srbija sada nema.
Na žalost, najveći broj naših proizvodnih pogona sada stoji. Treba navesti i to da postoje tri osnovne proizvodne delatnosti koje su strateške za opstanak nacije i nezavisne su od rentnog kapitala. To je proizvodnja hrane, jer narod mora da jede, proizvodnja odeće i obuće, jer narod mora da se obuče i treće je gradjevinarstvo, jer narod mora negde da stanuje. To država mora da pomaže i dotira.
Zar mi nismo zapostavili tekstilnu industruju, a delimično i gradjevinarstvo kao neprofitablne?
To je greška.
A neke poljoprivredne fabrike prodali smo strancima?
I to je greška.
Pa kako tumačite takve poteze naše vlade?
Neznanje, mada ima jedna izreka koja kaže da neznanje ne opravdava loše činjenje ili nečinjenje.
Ali naši političari su sve ljudi koji su eminentni univerzitetski profesori, doktori nauka, ekonomisti, finansijski eksperti...
Da, ali većina je školovana u socijalizmu. Oni su učili političku ekonomiju. Nisu učili kapitalističku mikro i makro ekonomiju. Oni nedovoljno poznaju kapital Zapada.
Da li to znači da mi imamo potpuno pogrešnu državnu politiku?
Ne, mi uopšte nemamo državnu politiku. Mi imamo samo programe političkih stranaka i političare, ali ne politiku koja se zasniva na geostrategiji. Rasprodaje se državna imovina da bi mogle da se namire penzije, obrazovanje, zdravstvo, da bi imali mir u kući.
Dokle može tako da se vodi država?
Dok se sve ne proda.
I šta onda?
Onda više nemate državu. Privredni razvoj Jugoslavije, odnosno sada Srbije i Crne Gore, može da se projektuje na dva načina. Uhodan način je iskustvo iz zemalja gradjanskog društva koje uglavnom primenjuju bivše socijalističke zemlje. Drugi način, daleko kreativniji, je iznalaženje novog puta razvoja privrede korišćenjem postojećeg stručnog i naučnog potencijala. A mi u Srbiji taj potencijal imamo.
Na kraju, želim da vam predočim još nešto što sam u kontaktu sa nekim značajnim i pametnim ljudima čuo. Dr Vasilj Leontjev je ekonomista koji je dobio Nobelovu nagradu iz oblasti medjusektorske ekonomske analize. Imao sam priliku da ga upoznam. U oblasti ekonomskih nauka mislim da je ova analiza prva gde je matematika došla na nivo državne politike. On mi je tada rekao da je na osnovu svetske ekonomske krize napravio metod ravnoteže, ponude, tražnje i balansa izmedju proizvodnje i potrošnje i nazvao ga je »input – output« teorija. Smatrao je da je ova metoda doprinela da se 1947. zaustavi kriza u Americi. On je 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Još tada mi je nagovestio, da će početkom dvadesetog veka matematika odrediti ponašanje tržišta, te će postepeno biti sve manje slobodnog tržišta. Matematika je ušla u tržište, i u drugoj polovini 21. veka biće uspostavljana planska, a ne tržišna privreda. To je zapažanje o kome se mora voditi računa kod utvrdjivanja geostrategije zemlje.



Razgovarala: Ivona Živković


Objavljeno u nedeljniku »Internacional« 01.februara 2004.