Friday, June 23, 2006

MOŽE LI SE PONIŠTITI PRIVATIZACIJA DOMAĆIH BANAKA?

Ivona Živković

Čini se da verbalni ispadi političara u srpskom Parlamentu, ideološki ili nacionalni (kako ko shvata) izmedju poslanika SRS i G17 Plus, mnogo brže pokreću na akciju javnog tužioca nego kada je u pitanju ogromna metrijalna šteta koju su isti politički akteri (G17 Plus) naneli prodajom domaćih banaka.


Samo dva dana nakon dogadjanja u Parlamentu, tužilac Prvog opštinskog javnog tužilaštva, Goran Ilić, javno se oglasio i zatražio video snimak zasedanja Skuštine, u kojoj je poslanik SRS-a, Zoran Krasić rekao o ministarki Ivani Dulić - Marković da zna da su neki članovi njene porodice bili u ustaškim Zengama.

Način prodaje najatraktiovnijih domaćih banaka (Jubanke, Niške banke, Novosadske banke i Kontinental banke) ni posle dve godine nije privukao pažnju nadležnih (pravobranioca i tužioca), iako je izvršen nezakonito uz nanošenje ogromne materijalne štete akcionarima banaka i samoj državi. Posledica toga je da su strane banke zauzevši najsladji bankarski posao u Srbiji (da potrošačkim kreditima “daruju” gradjanstvo željno svega i svačega), već zavile u crno stotine hiljada svojih dužnika.

Ovoj lihvarskoj pošasti više nisu dovoljne samo ogromne kamate kojima prodaju svoj špekulativni (nepostojeći) novac, već sve više kao garanciju uzimaju hipoteke i do tri pute veće vrednosti od kredita. Kako nemaju domaću bankarsku konkurenciju ni to im više nije dovoljno, pa pored hipoteka traže i žirante. Skoro polovina vojvodjanske zemlje je već pod hipotekama austrijskih banaka, a komisije za oduzimanje automobila datih na lizing imaju sve više posla.

Narod ojadjen, zbunjen, zatečen i prevaren dok se stranka G17 Plus, koja je svemu kumovala, bavi zaštitom svoje ministarke od “govora mržnje” u državnoj pričaonici. O nezakonitoj prodaji banaka ćute, a spremaju se i na prodaju osiguravajućih društava po istom principu – (ne)zakonskom prinudom i obezvredjivanjem akcija i kapitala radnika.
Može li Srbija da stane na put ovoj pohlepnoj bankarskoj družini iza koje ne stoje njihove domicilne države?
Po rečima upućenih pravnika to može i mora da učini upravo javni tužilac i to pokretanjem postupka za apsolutno ništenje nezakonite prodaje ovih banaka.
Ako nekome u javnom republičkom ili opštinskom tužilaštvu još nije jasno kako je ova prodaja izvršena, da ih podsetimo, jer upravo je u toku, po istom principu, prodaja Vojvođanske banke, Panonske banke i Kredi banke iz Kragujevca, a sprema se i prodaja Komercijalne i Čačanske banke.


PRINUDNA DOKAPITALICACIJA NA ŠTETU AKCIONARA

Čitava privatizacija banaka radjena je na dva koloseka. Na prvom koloseku država je čistom prinudom došla do većinskog paketa akcija. Uradjeno je to najpre 2002. donošenjem zakona sa veoma komplikovanim nazivom (radi se o Zakonu o regulisanju odnosa izmedju Savezne Republike Jugoslavije i pravnih lica i banaka sa teritorije Savezne Republike Jugoslavije koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, donetog 2002. godine) po kome su banke koje su bile garanti ili dužnici Pariskog i Londonskog kluba naterane da emituju akcije u vrednosti sto posto duga koji su imale prema tim finansijskim institucijama. Napomenimo i to da su ti dugovi u trenutku donošenja Zakona već bili oprošteni u iznosu od 66%. Članom 4. stav 7. pomenutog zakona bankama je bukvalno zaprećeno da će im biti oduzeta dozvola za rad ili im može biti pokrenut stečajni postupak ukoliko ne izvrše ovu emisiju. Kako se sa državom nije šaliti, banke su akcije u tom iznosu i emitivale.

Tako je država kupovinom tih akcija, po ceni koju je sama odredila, postala većinski vlasnik ovih banaka, zapravo akcionarskih društava. Ovakvom transakcijom, medjutim, ostalim akcionarima vrednost akcija značajno je umanjena, odnosno umanjena je za onaj nominalni iznos za koji su banke pod pretnjom prinude emitovale akcije, a koji u procentima iznosi 66% od nominalnog iznosa emitovanih akcija i koji je Republici Srbiji oprošten. Obezvredivši kapital ostalih akcionara država je sebi dala za pravo da raspolaže i drugim vrednostima banke pa i da ih proda.

Ali, ni ovakav vid nacionalizacije, nije bio jedini gubitak za ostale akcionare.

Vlada Srbije je zatim sva ova potraživanja na osnovu kojih su banke morale da emituju akcije proglasila nenaplativim. Podsetimo da nenaplativo potraživanje znači potraživanje gda nema garancije, hipoteke, menice, da dužnik nema imovine, da je nesolventan ili mu je imovina mala, da preti zastarelost potraživanja ili je već zastarelo ili je sudskim putem već izgubljena mogućnost da se naplata potraživanja izvrši i sl.

Pošto su većinski upravljali Skupštinama akcionara i Upravnim odborima tamo gde su sada imali većinski paket, zahvaljujući postavljanju svojih partijskih kadrova (G17 Plus) uglavnom mladih i nestručnih, banka namenjena prodaji bi donela odluku da se ta potraživanja prodaju za jedan dinar Republici Srbiji.
Ovo je inače potpuno nezakonito upravljanje u nekoj firmi, a posebno je nedopustivo kada je u pitanju rad državnog organa, tj. vlade Srbije koja mora da štiti ekonomske interese svih privrednih subjekata (domaćih i stranih) koji posluju u državi kojom ona upravlja, a ne da ih obezvredjuje.

Tako je Republika Srbija preuzevši ta potraživanja počela da vrši njihovu naplatu preko svoje Agencije za sanaciju, likvidaciju i stečaj banaka. Na primer, Skupština “Jubanke” morala je da usvoji Odluku da prodaje potraživanja u iznosu od 70 miliona evra za jedan dinar i taj iznos otpiše u svojim knjigama. Ova potraživanja su ona ista na osnovu kojih je banka morala da emituje akcije u korist države i na osnovu kojih je država postala većinski vlasnik akcija banke.
Ovim otpisom umanjena je aktiva banke u navedenom iznosu, što je umanjilo vrednost akcija svih akcionara, a trebalo je umanjiti samo akcijski kapital države.

PODZAKONSKI AKT IZNAD ZAKONA

Ne obazirući se na sve ovo, Vlada je krenula na drugi kolosek u proces prodaje banaka. Ali da bi se prodaja vršila moralo se postupiti u skladu sa Zakonom o tržištu hartijama od vrednosti i drugih finansijskih institucija, a koji je veoma precizno regulisao način prodaje akcionarskog kapitala. Tim Zakonom akcije su se mogle prodati samo na dva načina: putem berze i ponudom radi preuzimanja.

Ono što je bitno reći, to je da se svaka trgovina hartijama od vrednosti mogla urediti samo zakonom, gde kao opšti zakon važi Zakon o obligacionim odnosima. Dakle, trgovina hartijama od vrednosti nije se mogla odredjivati nikakvim podzakonskim aktom.

Ali, pravni »stručnjaci« Vlade Srbije mogu sve. Tako je 29.05.2004. na predlog Vlade donet Zakon o dopuni Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata koji ima samo jedan član koji kaže da se pomenuti zakon ne primenjuje na slučajeve gde je država većinski vlasnik banke.

Na kraju tih izmena Zakona kaže se da će Vlada Republike Srbije za ove izuzete slučajeve bliže propisati način trgovine hartijama od vrednosti. Sa ovakvom formulacijom, svakom pravniku je bilo za očekivati da će Vlada za te slučajeve podneti predlog posebnog zakona. Ali, to se nije dogodilo. Umesto Zakona Vlada je donela uredbu, dakle podzakonski akt. Radi se o uredbi sa takodje ogromnim nazivom (Uredba o načinu i postupku prodaje akcija banaka koje su u vlasništvu Republike Srbije ili u vlasništvu banaka u stečaju i likvidaciji u kojima funkciju stečajnog i likvidacionog upravnika vrši Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka objavljena u službenom galsniku RS od 29.5.2004.).

Ova Uredba, medjutim, kao i svaki podzakonski akt regulisala je samo tehnički deo prodaje, odnosno da li će prodaja biti tenderska, kakav će biti tender - jednostepen, dvostepen i sl. Ništa drugo.

Da bi pravna zavrzlama bila još neverovatnija, Vlada je donela i Uredbu o izmenama i dopunama ove Uredbe (od 01.10.2004). Tako ovom novom Uredbom (član 5.) nalažu da se prodaja akcijskog kapitala u bankama u državnom vlasništvu ispod 25% reguliše zakonom (o tržištu hartija od vrednosti), a preko 25 % po već pomenutoj Uredbi. Tako ova nova Uredba tj. podzakonski akt propisuje gde će se primenjivati Zakon, a gde Uredba.

Iako, pravno neodrživa, ovakva formulacija je ipak poslužila kao pravni osnov za čitav postupak prodaje banaka. Dakle, Vlada se postavila i kao zakonodavac i kao učesnik u poslu otkupa akcija od akcionarskih društava i njihove kasnije prodaje.


KAPITAL BANKE NIJE ISTO ŠTO I AKCIJSKI KAPITAL

Iz ovih uredbi nigde se ne vidi kako se formira cena akcijskog kapitala, a što je najgore često se mešaju pojmovi »prodaja akcija« i »prodaja kapitala«, jer nekretnine i ostala imovina koju poseduje banka nisu njen akcijski kapital, pa je nejasno šta su zapravo banke tačno prodale. Da li su strane banke kupile sa akcijskim kapitalom i neke nekretnine i opremu? Da li je zato traženo da se skinu neke hipoteke i sl.? Ali i to je perotivzakonito, jer postoji Zakon o privatizaciji koji govori o načinu prodaje preduzeća, a to je sasvim druga vrsta prodaje od trgovine akcijskim kapitalom.

Na ovaj način je Vlada preko Ministarstva finansija došla u poziciju da obavi prodaju državnih akcija BEZ IKAKVE KONTROLE. Ako se pogleda oglas za prodaju Niške banke, na primer, vidi se da se Vlada Srbije u prodaji ne poziva ni na jedan zakon, već na NEKA »svoja zakonska ovlašćenja«.
Bez zakona nije se znalo ni kako se formirala cena, ko je formirao, na osnovu čega, itd. Kako sve te velike kupoprodaje prate i velike provizije, nejasno je i ko je to odredjivao i u kom procentu. I gde je taj novac završio? Imovina svih tih banaka je velika ne samo u akcijskom kapitalu, već i u stvarnim vrednostima. Mnoge od njih imaju nekretnine, opremu, ali i ogromna potraživanja u preduzećima koja imaju vredne nekretnine. Čišćenje bančinih bilansa obezvredjivanjem akcija i imovine koja ima vlasnika, ne može biti prihvatljiv rad vlade ni u jednoj državi zapadnog kapitalističkog sveta.
Zakon o tržištu hartijama od vrednosti, podsetimo, propisuje da se cena formira ili na berzi ili veštačenjem. U ovom slučaju Uredba nije regulisala ništa.
Tako je ogroman društveni, državni i privatni kapital prodat bez ikakve stvarne procene, već isključivo na osnovu dogovora i pogodbe NEKOG sa NEKIM.
Javnost je samo dobijala informacije na kraju završenog posla da je ta banka prodata tom i tom po toj ceni. Da li je cena bila realna, umanjena ili uvećana, šta je stvarno prodato, ostalo je u nedostatku zakonski definisanih parametara nepoznato.


ŠTA SU STRANCI STVARNO KUPILI?

Da li su strani kupci uopšte bili u stanju da udju u suštinu svih ovakvih zakonsko- podzakonskih marifetluka? Verovatno da nisu, jer kupac obično gleda bilans banke i tržišnu mogućnost da brzo zaradi. Da li su ti bilansi napumpani, posebna je tema.
Zanimljivo je da su samo u nekoliko slučajeva ostali akcionari banaka tužili Republiku Srbiju i ostale učesnike prodaje akcija, ali su tužbe povučene najverovatnije pod pritiskom Vlade. Većina se nije ni usudila da zaštiti svoja prava ni toliko.
Sve ovo sada mora biti predmet interesovanja javnog tužioca. Javni pravobranilac, iako je morao, izgleda da nije reagovao, pa u tom slučaju i sam mora biti predmet istrage tužilaštva.
Bilans ovakvog rada Vlade je poražavajući za iole pravnu državu, jer svi ovi ugovori danas ili sutra mogu biti apsolutno ništavi pošto nisu u skladu sa zakonima. Pravna nesigurnost akcionara domaćih ili stranih je evidentna.
Dakle, da li je ovo pitanje, za državu koja želi i pravnu i demokratsku Evropu, važnije od ideološkoh sukoba u parlamentu (koji u demokratskim društvima tome valjda i služi), tužilaštvo mora hitno da odgovori.
Najzad, u svim tim bankama sadržan je dugogodišnji rad ogromnog dela srpske privrede. Ako se to može tako rasprodavati, čemu onda Srbiji služi država? Zašto gradjani uopšte plaćaju porez, odnosno zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast? Ili možda javno tužilaštvo ima neki svoj privatni izvor prihoda, pa ih državna ekonomija ne zanima.

Links to this post:

Create a Link

<< Home