AKO ZEMLJINA KORA PROKLIZA, CIVILIZACIJE NESTANU
(O pomeranju Zemljinih magnetnih polova po Čarlsu Hapgudu)
Piše:
Ivona Živković
Mnogo je teorija o promeni klime i mogućoj kataklizmi koja će u bliskoj ili daljoj budućnosti pogoditi Zemlju.
Ovde ćemo pomenuti jednu koja se kod nas, u medijima, manje pominjala. To je teorija o mogućem pomeranju zemljine kore u odnosu na jezgro planete, što bi dovelo do pomeranja pozicije magnetnih polova prema geografskom rasporedu kontinenata. Posledice bi bile katastrofalne uključujući i velike klimatske promene.
Iako ideja nije bila ni nova ni originalna, najviše truda da postavi teoriju i naučno je dokaže, uložio je profesor iz Novog Hemšira, Čarls Hapgud pre 50 godina. Mada matematički teorija nikada nije potvrdjena, ipak je zainteresovala mnoge naučnike. Jedan od onih koji su je podržali bio je i Albert Ajnštajn.
Kako je razmšljao Hapgud?
Da bi smo ovo shvatili, podsetimo se samo nekih danas poznatih saznanja o Zemlji. Naime, naša planeta,
sačinjena je nejvećim delom od rastopljenog gvoždja. Samo u središtu planete je tvrdo gvozdeno jezgro debljine 6370 km. Ali i ono je delimično rastopljeno u spoljnjem delu i taj sloj je debeo čak 5150 km. Jezgro sastavljeno od čvrstog i rastopljenog gvoždja zapravo je vrsta rotora koji se nalazi izmedju polova prirodnog magneta. Zbog obrtanja jezgra i njegove magnetne povezanosti sa magnetnom energijom Sunca, ova mehanička energija se pretvara u elektro-magnetizam. Tako zahvaljujući polovima zemlja je kao velika dinama koja se pokreće po utvrdjenoj putanji oko Sunca. Magnetni polovi se stalno naizmenično naginju ka suncu što na površini zemlje izaziva promenu godišnjih doba. Kako se Zemlja istovremeno okreće i oko sopstvene ose, ova osa nagnuta je u odnosu na ravan orbite oko Sunca za 23,5 stepeni.
Poznato je i da se ovo jezgro obrće nešto brže od ostalog planetnog sadržaja, koji blago kaska za njim.
Rastopljena magma ima tvrdji i plastičniji sloj (mezosfera i astenosfera) debljine oko 2900 km. Tek na površini planete nalazi se čvrsta kora (litosfera) debljine od 8 do 75 kilometara.
Ni ta kora nije kompaktna već je sačinjena od tektonskih ploča koje plivaju na magmi, sudarajući se (konvergentan spoj) i razdvajajući (divergentan). Na tektonskim pločama nalaze se kontinenti i okeanska ležišta.
Ploče se kreću brzinom od oko 1-4 cm godišnje. Kad se ploče razdvoje (divergiraju) otvaraju prostor užarenoj magmi da prodre u vidu vulkana. Magma se tada hladi i pretvara u mladu koru. Ovaj proces se stalno dogadja, što govori o nestabilnosti zemljine kore. Savremeni britanski hemičar Džejms Lavlok je čak postavio svoju teoriju o Zemlji (Geji) kao živom organizmu, koji diše, razmenjuje materiju i napaja se energijom. Ljudi su po Lavloku, na Geji isto što i kancer u ljudskom telu - nekontriolosano se šire i razaraju okolno tkivo (krčme šume, kopaju rudu i naftu), zagadjuju disajne puteve (atmosferu), kao i krvotok (reke i mora). Ostale vrste to ne rade. Da li čovek onda potiče sa neke druge planete?
Rotacija Zemlje oko Sunca kao i oko sopstvene ose poizvodi centrifugalnu silu koja vremenom dobija sve veći zamah i, po Hapgudu, u jednom trenutku moglo bi doći do njene destabilizacije u rotaciji. Toj destablizaciji mogla bi doprineti i promena u rasporedu težine na Zemljinoj kori, inače nestabilnoj, pri čemu je Hapgud imao u vidu taloženje veće koliine leda na nekom do polova.
Tada bi Zemljina kora pod dejstvom centrifugalne sile mogla da prokliza u odnosu na jezgro, kako bi ovu putanju stabilizovala.
S obzirom da je magma u gornjim slojevima prema kori (astenosfera) savitljivija od one u donjim slojevima (mezosfera), Hapgud je smatrao da bi se kora jednostavno pod dejstvom centriugalne sile zarotirala brže i sustigla jezgro za kojim »kaska«. Naučnici Zemlju najslikovitije porede sa pomorandžom.
Ovo pomeranje bi se odigralo veoma brzo, u roku od nekoliko sati, možda najviše nekoliko dana. Pre Hapguda, sličnu ideju je izneo i Hju Ekinklos Braun, smatrajući da se mangnetni polovi s vremena na vreme pomeraju, ali tako što se pomeri čitava planeta u odnosu na osu rotacije. Hapgud je, medjutim, verovao da može proklizati samo kora, te da se osa rotacije ne menja.
Veruje se da je do nečeg sličnog došlo na Marsu. Duž njegovog ekvatora je masivni vulkan Tarsis, koji predstavlja i najveću gravitacionu nepravilnost u Sunčevom sistemu. On je tu ili nastao ili je pomeranjem stigao na to mesto. Naime, ako tačka okretanja globusa postane mnogo teža nego u proseku, onda centrifugalne sile pokušavaju da pomere tu tačku prema ekvatoru.
I mnogi drugi geolozi su o ovome razmišljali, medju njima i ser Džordž Darvin, sin Čarlsa Darvina. Svi su oni verovali u mogućnost pomeranja polova, ali samo u slučaju kolizije ili bliskog susreta Zemlje sa nekom drugom planetom. A takvu teoriju je postavio i ruski matematičar Imanuel Velikovski, pažljivo analizirajući ono što je Biblija opisivala kao Veliki potop. Tako je zaključio da se u vreme biblijskog potopa dogodio veoma bliski susret Venere i Zemlje, pri čemu su se polovi Zemlje pomerili, i izazvali razorne potrese i prelivanje vode preko čitavih kontinenata.
Medjutim, matematički proračuni su pokazali da je destabilizaciju rotacije promenom težine na polovima, teško postići, jer Zemlja nije pravilnog sfernog oblika, već je na ekvatoru ispupčena. Tako je osporena Hapgudova teorija, uz tvrdnju da ni jedna unutrašnja sila Zemljinu rotaciju ne može poremetiti. Ipak, sila potrebna da pomeri samo Zemljinu koru daleko je manja od one koja bi poremetila nagib čitave planete.
Ali, da su u dugom istorijskom periodu Zemlju pogadjale kataklizme, sa posledicama sličnim onima koje bi nastale pomeranjem polova, nesporno je. Dokaza ima puno.
To su, pre svega, klimatske promene koje su se u prošlosti dogadjale. Neke od njih su bile veoma nagle, jer nadjeni ostaci sisara i velikih gmizavaca sa punim želudcem trave, govore da je promena nastala veome brzo. Morem potopljene šume nedavno su nadjene izvan obala Američkog Severozapada. Petroglifi na Havajima, urezani u kamenu sada su nekoliko metara u dubinama Pacifika.
Mnoge biljne i životinske vrste su u istorijski kratkom vremenskom periodu iščezle jer su ostale bez hrane ili se nisu mogle prilagoditii novoj klimi. Ipak, najzanimljiviji je nestanak čitavih ljudskih civilizacija. Ako izuzmemo od ljudi izazvan genocid kao razlog njihovog nestanka, onda ostaje neka prirodna kataklizma.
A koliko je civilizacija bilo pre naše i kakvim su saznanjima raspolagali i dalje je enigma. Pošto se Hapgud bavio, kao istoričar, starim nautičkim mapama, upravo otkriće jedne stare mape ga je i dovelo do teorije o pomeranju polova. Zajedno sa svojim studentima, pažljivo je analizirao mapu sveta iz 1513. godine, koju je načinio admiral Piri Rais. Rais je mapu iscrtao rukom samo nekoliko godina nakon što je Kolumbo posetio obe Amerike. Koristio je podatake iz 20 starijih mapa, dok je podatke za zapadni deo mape dobio od Kristifora Kolumba. Neke izvorne mape poticale su iz vremena Aleksandra Makedonskog. Rais je svoju mapu projektovao sa centrom u Aleksandriji u Egiptu, ali je Hapguda najviše zapanjila preciznost u odredjivanju geografskih dužina, kakva tada još nije mogla biti poznata. Čak 24 tačke na mapi odudarale su samo za pola stepena od današnjih merenja. Takodje je na mapi primetno bilo saznanje o zakrivljenosti površine Zemlje. Odakle ta saznanja na tako starim mapama? Mapa je pokazivala, kako se Hapgudu činilo, i obale Antartika bez leda. To je Hapguda posebno zaintrigiralo.
Kako je Platon još 370 godine pre n.e. pisao da se izgubljeni kontinent Atlantida nalazio(9600.p.n.e), “na sred velikog okeana” i da se “odatle moglo otploviti do drugih ostrva, a sa njih i do nasuprot ležećeg kopna", Hapgud je došao na ideju da izgubljenu Atlantidu, osim u Atlantskom okeanu, traži i na Antartiku, koji očito nije oduvek bio pod ledom. Pomislio je da su možda upravo dramatična pomeranja polova dovele do zaledjivanja Antartika, koja se tako našla u ledenom pojasu. Istovremeno neki drugi deo se možda otopio prešavši u umereni pojas.
Ipak, svoju teoriju Hapgud nije mogao naučno da potkrepi. Konačno je i revidirao mnoge njene delove posebno prihvatajući mogućnost da do pomeranja kore ipak ne dolazi za nekoliko sati ili dana, već je u pitanju dug period od oko 5000 godina. Nakon pomeranja novi pol ostaje u toj poziciji 20 do 30 hiljada godina. Ali, ako se polovi pomere i samo oko 40 stepeni pomeranje ekvatora stvara ogromnu promenu, jer se pomera linija tropskog i subtropskog pojasa. Tako pustinjski deo prelazi u pojas pogodan za džunglu.
Najzad, kako bi smo primetili da se Zemljina kora pomera ukoliko bi se Hapgudova teorija pokazala tačnom?
Zanimljiv je citat iz Jovanovog Otkrivenja (gl. 6 – 12;13;14;15):
»I videh kad otvori se šesti pečat, i gle zatrese se zemlja, vrlo, i sunce posta crno kao vreća od kostreti i mesec posta kao krv.
I zvezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupoljke svoje kad je veliki vetar zaljulja.
I nebo se izmače, kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo sa mesta svojih pokrenuše se.
I carevi zemaljski i boljari, i bogati i vojvode, i silni, i svaki rob, i slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim«
Upravo tako. Zamislite da jedne zvezdane večeri primetite kako se zvezde vidjivo pokrenu pri čemu one na horizontu izgledaju kao da padaju na zemlju (sada ovo kretanje ne primećujemo).
Sve na nebu bi se pokrenulo. Vrlo brzo bi svanuo dan u sred noći, i to bi izgledalo kao da je neko sklonio crnu zavesu i otvorio plavo nebo koje bi nastavilo vidljivo da promiče pred našim očima.
Sve ovo dešavalo bi se samo nekoliko sati. Onda bi se temperatura naglo promenila, u zavisnosti kakvo i koliko bi pomeranje bilo. Nakon toga bi nastali potresi, prelivanje vode...
ANTRFILE 1
Po Hapgudovom računu čak tri pomeranja severnog pola postojala su u dalekoj prošlosti. Prvo se dogodilo oko 80 000 godina p.n.e. Severni pol se pomerio od prostora Jukona, u Severnoj Americi istočno do Grenlandskog mora. Pomeranje je trajalo oko 5 000 godina.
Onda je pre oko 55 000 godina iz Grenlandskog mora pomeren jugozapadno prema zalivu Hadson.
Pre 17 000 došlo je do poslednjeg pomeranja na sadašnju lokaciju na kojoj se nalazi već 12 000 godina. Poslednji put kora se pomerila oko 3200 km. Tako je područije Antartika koje je do tada možda bilo trgovački veoma živo, došlo u polarnu zonu. Severna Amerkika se, medjutim oslobodila polarne klime i ušla u umeren pojas. Brazil i amazonske džungle bili su u sva tri pomeranja na ekvatoru.
ANTRFILE 2
Po kalendaru drevnih Maja iz Južne Amerike, na dan 23 decembra 2012. završava se period Četvrog sveta, četvrte civilizacije. A koja su bila tri prethodna sveta? Da li su njima pripadale i prethodne civilizacije, koje su ostavile tragove tehnološkog, astronomskog i geografskog znanja za koja smo mislili da pripadaju samo našem svetu?
Da li neko danas ima takva saznanja i skriva ih? Džordž Orvel je zapisao da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. Današnji svet kontrolišu velike multinacionalne kompanije, a ove nekoliko bankarskih dinastija. Da li oni znaju nešto o predstojećim kataklizmama i da li su se za to već spremili? Nazavisni američki noivinar i publicista, Rikson Stuart, veruje da današnje kreatori Novog Svetkog Poretka nešto znaju. Na to ga navodi da su za prestonicu severne hemisfere u Novom Svetu koji će nastati iz Haosa, izabrali Denver u Koloradu. Kolorado je država na najvišoj nadmorskoj visini u SAD.
ANTRFILE 3
Milutin Milanković nije pisao o pomeranju zemljine kore, već o promeni ugla Zemljine rotacije, a što bi dovelo do drastičnih klimatskih promena na Zemlji. Ovaj ugao se po njemu menja od 22.1 stepen do 24.5 i to se dogadja u ciklusima od 42 000 godina.
Po njemu, za 12 000 godina od danas, na severnoj hemisferi u decembru će biti leto, a u junu zima.
ANTRFILE 4
Klaudijus Ptolomej, još 150 godine pre nove ere. verovao je da ista kontinentalna masa koja postoji na severnoj hemisferi mora u istom obimu postojati i na južnoj.
Henrikus Hondijus je 1639. crtajući mapu južnog pola nactrao – ništa.
Biolog Džon Mjurej objavio je mapu 1894. baziranu na istaživanjima Antartika iz 1872, koja su tada ostala prilično nezapažena kao nezanimljiva.
Tek nedavno američka Nacionalna agencija za okeane i atmosferu (NOAA) uspela je da iz satelita snimi čitav Antartik. Pošto je ovaj kontinent stalno zaklonjen gustim oblacima, svakoga dana satelit je nadletao područije 14 puta i koristeći razne tehnike snimanja uspeo da od 64 fotografska dela sačini sliku čitavog kontinenta.
Objavljeno u beogradskom nedeljniku “SVEDOK”, 4. oktobra 2005. pod naslovom “LJUDI NA ZEMLJI SU ISTO ŠTO I RAK U TELU«
Piše:
Ivona Živković
Mnogo je teorija o promeni klime i mogućoj kataklizmi koja će u bliskoj ili daljoj budućnosti pogoditi Zemlju.
Ovde ćemo pomenuti jednu koja se kod nas, u medijima, manje pominjala. To je teorija o mogućem pomeranju zemljine kore u odnosu na jezgro planete, što bi dovelo do pomeranja pozicije magnetnih polova prema geografskom rasporedu kontinenata. Posledice bi bile katastrofalne uključujući i velike klimatske promene.
Iako ideja nije bila ni nova ni originalna, najviše truda da postavi teoriju i naučno je dokaže, uložio je profesor iz Novog Hemšira, Čarls Hapgud pre 50 godina. Mada matematički teorija nikada nije potvrdjena, ipak je zainteresovala mnoge naučnike. Jedan od onih koji su je podržali bio je i Albert Ajnštajn.
Kako je razmšljao Hapgud?
Da bi smo ovo shvatili, podsetimo se samo nekih danas poznatih saznanja o Zemlji. Naime, naša planeta,
sačinjena je nejvećim delom od rastopljenog gvoždja. Samo u središtu planete je tvrdo gvozdeno jezgro debljine 6370 km. Ali i ono je delimično rastopljeno u spoljnjem delu i taj sloj je debeo čak 5150 km. Jezgro sastavljeno od čvrstog i rastopljenog gvoždja zapravo je vrsta rotora koji se nalazi izmedju polova prirodnog magneta. Zbog obrtanja jezgra i njegove magnetne povezanosti sa magnetnom energijom Sunca, ova mehanička energija se pretvara u elektro-magnetizam. Tako zahvaljujući polovima zemlja je kao velika dinama koja se pokreće po utvrdjenoj putanji oko Sunca. Magnetni polovi se stalno naizmenično naginju ka suncu što na površini zemlje izaziva promenu godišnjih doba. Kako se Zemlja istovremeno okreće i oko sopstvene ose, ova osa nagnuta je u odnosu na ravan orbite oko Sunca za 23,5 stepeni.
Poznato je i da se ovo jezgro obrće nešto brže od ostalog planetnog sadržaja, koji blago kaska za njim.
Rastopljena magma ima tvrdji i plastičniji sloj (mezosfera i astenosfera) debljine oko 2900 km. Tek na površini planete nalazi se čvrsta kora (litosfera) debljine od 8 do 75 kilometara.
Ni ta kora nije kompaktna već je sačinjena od tektonskih ploča koje plivaju na magmi, sudarajući se (konvergentan spoj) i razdvajajući (divergentan). Na tektonskim pločama nalaze se kontinenti i okeanska ležišta.
Ploče se kreću brzinom od oko 1-4 cm godišnje. Kad se ploče razdvoje (divergiraju) otvaraju prostor užarenoj magmi da prodre u vidu vulkana. Magma se tada hladi i pretvara u mladu koru. Ovaj proces se stalno dogadja, što govori o nestabilnosti zemljine kore. Savremeni britanski hemičar Džejms Lavlok je čak postavio svoju teoriju o Zemlji (Geji) kao živom organizmu, koji diše, razmenjuje materiju i napaja se energijom. Ljudi su po Lavloku, na Geji isto što i kancer u ljudskom telu - nekontriolosano se šire i razaraju okolno tkivo (krčme šume, kopaju rudu i naftu), zagadjuju disajne puteve (atmosferu), kao i krvotok (reke i mora). Ostale vrste to ne rade. Da li čovek onda potiče sa neke druge planete?
Rotacija Zemlje oko Sunca kao i oko sopstvene ose poizvodi centrifugalnu silu koja vremenom dobija sve veći zamah i, po Hapgudu, u jednom trenutku moglo bi doći do njene destabilizacije u rotaciji. Toj destablizaciji mogla bi doprineti i promena u rasporedu težine na Zemljinoj kori, inače nestabilnoj, pri čemu je Hapgud imao u vidu taloženje veće koliine leda na nekom do polova.
Tada bi Zemljina kora pod dejstvom centrifugalne sile mogla da prokliza u odnosu na jezgro, kako bi ovu putanju stabilizovala.
S obzirom da je magma u gornjim slojevima prema kori (astenosfera) savitljivija od one u donjim slojevima (mezosfera), Hapgud je smatrao da bi se kora jednostavno pod dejstvom centriugalne sile zarotirala brže i sustigla jezgro za kojim »kaska«. Naučnici Zemlju najslikovitije porede sa pomorandžom.
Ovo pomeranje bi se odigralo veoma brzo, u roku od nekoliko sati, možda najviše nekoliko dana. Pre Hapguda, sličnu ideju je izneo i Hju Ekinklos Braun, smatrajući da se mangnetni polovi s vremena na vreme pomeraju, ali tako što se pomeri čitava planeta u odnosu na osu rotacije. Hapgud je, medjutim, verovao da može proklizati samo kora, te da se osa rotacije ne menja.
Veruje se da je do nečeg sličnog došlo na Marsu. Duž njegovog ekvatora je masivni vulkan Tarsis, koji predstavlja i najveću gravitacionu nepravilnost u Sunčevom sistemu. On je tu ili nastao ili je pomeranjem stigao na to mesto. Naime, ako tačka okretanja globusa postane mnogo teža nego u proseku, onda centrifugalne sile pokušavaju da pomere tu tačku prema ekvatoru.
I mnogi drugi geolozi su o ovome razmišljali, medju njima i ser Džordž Darvin, sin Čarlsa Darvina. Svi su oni verovali u mogućnost pomeranja polova, ali samo u slučaju kolizije ili bliskog susreta Zemlje sa nekom drugom planetom. A takvu teoriju je postavio i ruski matematičar Imanuel Velikovski, pažljivo analizirajući ono što je Biblija opisivala kao Veliki potop. Tako je zaključio da se u vreme biblijskog potopa dogodio veoma bliski susret Venere i Zemlje, pri čemu su se polovi Zemlje pomerili, i izazvali razorne potrese i prelivanje vode preko čitavih kontinenata.
Medjutim, matematički proračuni su pokazali da je destabilizaciju rotacije promenom težine na polovima, teško postići, jer Zemlja nije pravilnog sfernog oblika, već je na ekvatoru ispupčena. Tako je osporena Hapgudova teorija, uz tvrdnju da ni jedna unutrašnja sila Zemljinu rotaciju ne može poremetiti. Ipak, sila potrebna da pomeri samo Zemljinu koru daleko je manja od one koja bi poremetila nagib čitave planete.
Ali, da su u dugom istorijskom periodu Zemlju pogadjale kataklizme, sa posledicama sličnim onima koje bi nastale pomeranjem polova, nesporno je. Dokaza ima puno.
To su, pre svega, klimatske promene koje su se u prošlosti dogadjale. Neke od njih su bile veoma nagle, jer nadjeni ostaci sisara i velikih gmizavaca sa punim želudcem trave, govore da je promena nastala veome brzo. Morem potopljene šume nedavno su nadjene izvan obala Američkog Severozapada. Petroglifi na Havajima, urezani u kamenu sada su nekoliko metara u dubinama Pacifika.
Mnoge biljne i životinske vrste su u istorijski kratkom vremenskom periodu iščezle jer su ostale bez hrane ili se nisu mogle prilagoditii novoj klimi. Ipak, najzanimljiviji je nestanak čitavih ljudskih civilizacija. Ako izuzmemo od ljudi izazvan genocid kao razlog njihovog nestanka, onda ostaje neka prirodna kataklizma.
A koliko je civilizacija bilo pre naše i kakvim su saznanjima raspolagali i dalje je enigma. Pošto se Hapgud bavio, kao istoričar, starim nautičkim mapama, upravo otkriće jedne stare mape ga je i dovelo do teorije o pomeranju polova. Zajedno sa svojim studentima, pažljivo je analizirao mapu sveta iz 1513. godine, koju je načinio admiral Piri Rais. Rais je mapu iscrtao rukom samo nekoliko godina nakon što je Kolumbo posetio obe Amerike. Koristio je podatake iz 20 starijih mapa, dok je podatke za zapadni deo mape dobio od Kristifora Kolumba. Neke izvorne mape poticale su iz vremena Aleksandra Makedonskog. Rais je svoju mapu projektovao sa centrom u Aleksandriji u Egiptu, ali je Hapguda najviše zapanjila preciznost u odredjivanju geografskih dužina, kakva tada još nije mogla biti poznata. Čak 24 tačke na mapi odudarale su samo za pola stepena od današnjih merenja. Takodje je na mapi primetno bilo saznanje o zakrivljenosti površine Zemlje. Odakle ta saznanja na tako starim mapama? Mapa je pokazivala, kako se Hapgudu činilo, i obale Antartika bez leda. To je Hapguda posebno zaintrigiralo.
Kako je Platon još 370 godine pre n.e. pisao da se izgubljeni kontinent Atlantida nalazio(9600.p.n.e), “na sred velikog okeana” i da se “odatle moglo otploviti do drugih ostrva, a sa njih i do nasuprot ležećeg kopna", Hapgud je došao na ideju da izgubljenu Atlantidu, osim u Atlantskom okeanu, traži i na Antartiku, koji očito nije oduvek bio pod ledom. Pomislio je da su možda upravo dramatična pomeranja polova dovele do zaledjivanja Antartika, koja se tako našla u ledenom pojasu. Istovremeno neki drugi deo se možda otopio prešavši u umereni pojas.
Ipak, svoju teoriju Hapgud nije mogao naučno da potkrepi. Konačno je i revidirao mnoge njene delove posebno prihvatajući mogućnost da do pomeranja kore ipak ne dolazi za nekoliko sati ili dana, već je u pitanju dug period od oko 5000 godina. Nakon pomeranja novi pol ostaje u toj poziciji 20 do 30 hiljada godina. Ali, ako se polovi pomere i samo oko 40 stepeni pomeranje ekvatora stvara ogromnu promenu, jer se pomera linija tropskog i subtropskog pojasa. Tako pustinjski deo prelazi u pojas pogodan za džunglu.
Najzad, kako bi smo primetili da se Zemljina kora pomera ukoliko bi se Hapgudova teorija pokazala tačnom?
Zanimljiv je citat iz Jovanovog Otkrivenja (gl. 6 – 12;13;14;15):
»I videh kad otvori se šesti pečat, i gle zatrese se zemlja, vrlo, i sunce posta crno kao vreća od kostreti i mesec posta kao krv.
I zvezde nebeske padoše na zemlju kao što smokva odbacuje pupoljke svoje kad je veliki vetar zaljulja.
I nebo se izmače, kao knjiga kad se savije, i svaka gora i ostrvo sa mesta svojih pokrenuše se.
I carevi zemaljski i boljari, i bogati i vojvode, i silni, i svaki rob, i slobodnjak, sakriše se po pećinama i po kamenjacima gorskim«
Upravo tako. Zamislite da jedne zvezdane večeri primetite kako se zvezde vidjivo pokrenu pri čemu one na horizontu izgledaju kao da padaju na zemlju (sada ovo kretanje ne primećujemo).
Sve na nebu bi se pokrenulo. Vrlo brzo bi svanuo dan u sred noći, i to bi izgledalo kao da je neko sklonio crnu zavesu i otvorio plavo nebo koje bi nastavilo vidljivo da promiče pred našim očima.
Sve ovo dešavalo bi se samo nekoliko sati. Onda bi se temperatura naglo promenila, u zavisnosti kakvo i koliko bi pomeranje bilo. Nakon toga bi nastali potresi, prelivanje vode...
ANTRFILE 1
Po Hapgudovom računu čak tri pomeranja severnog pola postojala su u dalekoj prošlosti. Prvo se dogodilo oko 80 000 godina p.n.e. Severni pol se pomerio od prostora Jukona, u Severnoj Americi istočno do Grenlandskog mora. Pomeranje je trajalo oko 5 000 godina.
Onda je pre oko 55 000 godina iz Grenlandskog mora pomeren jugozapadno prema zalivu Hadson.
Pre 17 000 došlo je do poslednjeg pomeranja na sadašnju lokaciju na kojoj se nalazi već 12 000 godina. Poslednji put kora se pomerila oko 3200 km. Tako je područije Antartika koje je do tada možda bilo trgovački veoma živo, došlo u polarnu zonu. Severna Amerkika se, medjutim oslobodila polarne klime i ušla u umeren pojas. Brazil i amazonske džungle bili su u sva tri pomeranja na ekvatoru.
ANTRFILE 2
Po kalendaru drevnih Maja iz Južne Amerike, na dan 23 decembra 2012. završava se period Četvrog sveta, četvrte civilizacije. A koja su bila tri prethodna sveta? Da li su njima pripadale i prethodne civilizacije, koje su ostavile tragove tehnološkog, astronomskog i geografskog znanja za koja smo mislili da pripadaju samo našem svetu?
Da li neko danas ima takva saznanja i skriva ih? Džordž Orvel je zapisao da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. Današnji svet kontrolišu velike multinacionalne kompanije, a ove nekoliko bankarskih dinastija. Da li oni znaju nešto o predstojećim kataklizmama i da li su se za to već spremili? Nazavisni američki noivinar i publicista, Rikson Stuart, veruje da današnje kreatori Novog Svetkog Poretka nešto znaju. Na to ga navodi da su za prestonicu severne hemisfere u Novom Svetu koji će nastati iz Haosa, izabrali Denver u Koloradu. Kolorado je država na najvišoj nadmorskoj visini u SAD.
ANTRFILE 3
Milutin Milanković nije pisao o pomeranju zemljine kore, već o promeni ugla Zemljine rotacije, a što bi dovelo do drastičnih klimatskih promena na Zemlji. Ovaj ugao se po njemu menja od 22.1 stepen do 24.5 i to se dogadja u ciklusima od 42 000 godina.
Po njemu, za 12 000 godina od danas, na severnoj hemisferi u decembru će biti leto, a u junu zima.
ANTRFILE 4
Klaudijus Ptolomej, još 150 godine pre nove ere. verovao je da ista kontinentalna masa koja postoji na severnoj hemisferi mora u istom obimu postojati i na južnoj.
Henrikus Hondijus je 1639. crtajući mapu južnog pola nactrao – ništa.
Biolog Džon Mjurej objavio je mapu 1894. baziranu na istaživanjima Antartika iz 1872, koja su tada ostala prilično nezapažena kao nezanimljiva.
Tek nedavno američka Nacionalna agencija za okeane i atmosferu (NOAA) uspela je da iz satelita snimi čitav Antartik. Pošto je ovaj kontinent stalno zaklonjen gustim oblacima, svakoga dana satelit je nadletao područije 14 puta i koristeći razne tehnike snimanja uspeo da od 64 fotografska dela sačini sliku čitavog kontinenta.
Objavljeno u beogradskom nedeljniku “SVEDOK”, 4. oktobra 2005. pod naslovom “LJUDI NA ZEMLJI SU ISTO ŠTO I RAK U TELU«
posted by Ivona Zivkovic at 7:35 PM
