DRUGI HLADNI RAT – ORUŽANA I FINANSIJSKA TRKA ISTOKA I ZAPADA

Piše :
Ivona Živković

Samo desetak dana pre nego što se ruski predsednik Vladimir Putin javno pohvalio da njegova zemlja poseduje nove usavršene i nezaustavljive balističke projektle, magazin “Taimes of India” je objavio zanimljivu priču upravo o jednoj takvoj ruskoj raketi. Da li je predsednik Putin mislio baš na nju, nije poznato. Ali, novinar Čarls Asisi, skrenuo je pažnju još sredinom januara na jednu informaciju koju je Itar-Tass, ruska državna agencija, sasvim neupadljivo pustila 2. novembra 2005. Tada je javljeno da je Rusija izvršila uspešnu probu usavršenog balističkog projektila Topolj RS 12. Lansiranje rakete obavljeno je u 8 i 10 sati uveče, po moskovskom vremenu, sa poligona Kapustin Jar u oblasti Astrahana. Cilj je bio u Balkašu u Kazahstanu i uspešno je pogodjen tačno u 8 i 34, dakle 24 minuta kasnije.
O samom projektilu dato je samo nekoliko šturih tehničkih podataka. Tako je rečeno da raketa Topolj RS 12 ima tri krstareća motora i može da razvije nadzvučnu brzinu. Odnos potiska projektila i težine bojeve glave dozvoljava velike manebarske mogućnosti, tako da projektil menja svoju putanju i lako prolazi kroz područije koje je obezbedjeno najsavremenijom protiv-raketnim sistemima odbrane. I to je bilo sve.
Kada su znatiželjni vojni stručnjaci, medjutim pogledali na kartu, videli su da je Kapustin Jar lociran na obalama Volge, 120 kilometara istočno od Volgograda (bivšeg Staljingrada) i poligon koji se veoma retko koristi, i ako su svi podaci tačni, ispada da je projektil putovao brzinom od 4,8 kilometara u sekundi. To je 288 kilometara u minuti ili 17.280 kilometara na sat. Proizilazi da je Topolj RS 12 ili Topolj SS 27, kako je poznat u zapadnim vojnim krugovima, najbrža stvar na svetu koju je
čovek ikada napravio.
Do sada najbržom stvari koju je čovek napravio smatrana je bespilotna letilica X43 A, koju je konstruisala NASA i ona leti 10 puta brže od zvuka, skoro 11.520 kilometara na sat.
Udarni svetski mediji, nisu o ovoj probi Topolja ništa izvestili, pa su se znatiželjnici na neformalnim internet forumima zapitali da nije neka greška?
Izjava Vladimira Putina, imala je verovatno za cilj i potvrdu Itar–Tasove informacije.
Ali Topolj ne samo da je najbrži, već predstavlja i tehnološki vrhunac kada su u pitanju balistički projektili, primetio je Asisi.
U čemu je prednost?
Konvencionalni interkontinentalni balistički projektil postavljen na poseban lansirni nosač u podzemnom ležištu (silosu) uzleće uz pomoć buster (pomoćne) rakete. Nakon što dostigne odredjenu visinu on sledi zadatu putanju. Kada dostigne željenu metu, projektil oslobadja komplet bojevih glava koje savršeno precizno pogadjaju cilj.
Poznajući takav način rada i snagu rakete, vojni stručnjaci grade odbrambeni sistem koji raketu treba da otkrije i onseposobi pre nego što ona oslobodi bojeve glave. Protiv-balistički projektil se tako usmerava da persretne ofanzivni i kada mu se približi u opsegu od oko 10 kilometara aktivira se i uništava ga. Takvi sistemi do sada su bili veoma uspešni. Posebno ako se iz satelita stalno prate mesta na kojima su ove ubojite rakete stacionirane, što je posao špijunaže i obaveštajnih službi.

Sa osobinama koje ima Topolj RS 12, to jednostavno nije moguće. Pored strahovite brzine, ovakav projektil manevriše u sred leta i menja putanju tako da je nemoguće odrediti je. U Topolj je ugradjena i posebna tehnologija za izbegavanje praćenja, te je projektil neuhvatljiv za bilo koju vrstu radiotalasa, elektromagnenog polja ili fizičkog ometanja.
Topolj može biti zaustavljen samo jakom detonacijiom na udaljenosti od najmanje 500 metara. A da bi mu neka bojeva glava tako blizu prišla, mora da ima njegovu preciznu putanju i da se na vreme lansira, praktično dok je Topolj u buster fazi leta (u podizanju) ili da se precizno nacilja na njegove najostljivije delove.
Rusi su, medjutim, i tu doskočili. Za razliku od skoro svih interkontinentalnih balističkih raketa koje se drže u posebnim podzemnim silosima na lanserima, Topolj se lako kreće sa svojim lanserom koji se nalazi na kamionu ili se ubaci u vagon voza. Tako se on može stalno premeštati.
Skot Riter, bivši obaveštajac i inspektor u nekadašnjem Sovijetskom Savezu i u Iraku, za “Kristijan Sajens Monitor” napisao je da je sa Topoljem Rusija otišla tehnološki daleko ispred američke odbrambene sposobnosti, kao i da je savladavanje ovakve tehnologije za Amerikance za sada samo čeprkanje u mraku.

Zašto je ovo oružije Vladimir Putin predstavio svetu baš sada i zašto je Rusija, poslednjih nekoliko godina ubedljivo najveći izvoznik oružija najsavremenije tehnologije?

Za čitav svet ovo je zapravo potvrda postojanja Drugog Hladnog rata, a koji ozbiljno preti da eskalira u globalni sukob.
Glavna koncentracija najubojitijeg oružija današnjice, kako ruske tako i američke proizvodnje, je na Srednjem Istoku gde se kao pretnja broj jedan nalazi Izrael - prava vojna super sila (po mnogima treća u svetu).
Rusija ima vojno savezništvo u nuklearnom pogramu sa tri zemlje: Indijom, Brazilom i Kinom, a ogromne količine najsavremenijeg balističkog oružija prodala je Iranu i Siriji, izraelskim najvećim neprijateljima. To su pre svega nezaustavljivi ruski projektili P 270 “Moskito”, poznati u NATO krugovima kao SS-NN-22 I SS–NN-25 “Sunburn”. Poseduje ih i Kina (oko 200), a sopstvenu varjantu “Bramos” proizvodi Indija. Ovi usavršeni projektili idu brzinom i do 2,9 maha i sa konvencionalnim punjenjem silinom udara potapaju svaki nosač aviona ili tanker.
Rakete mogu nositi avioni (Suhoj 27s), kao i brodovi, a napravljena je i podvodna varijanta za podmornice. Na kopnu se lako voze sa lanserom na kamionu. Ovim lanserima rukovode ruski stručnjaci i pretpostavlja se da ih je dosta u ovom trenutku i u Iranu i u Siriji.
Karakteristika projektila je da uzleće na buster raketi koja ga potiskuje do odredjene visine dok ne dobije ubrzanje, a onda projektil naglo ponire i putuje nadzvučnom brzinom na visni od samo 3 do 6 metara, kada bukvalno seče talase. Od lansiranja do smeštanja na putanju protekne najviše 30 sekundi, a sa brzinom od 2,2 maha “Sunburn” stiže od Damaska to Tel Aviva za tri minuta. To je brže od puščanog metka. Detonacija se odigrava u bljesku beline i vreline jačinom od oko 200 kilotona. Sav biljni i životinjski svet se na mestu udara trenutno sprži.

Naoružavanje Sirije i Irana ovim sofisticiranim ruskim oružijem posledica je izraelskog naoružavanja pre svega “Harpun” projektilima koji mogu da nose nuklearnu bojevu glavu, ali i nemačkim lansirnim platformama za podmornice.
KAKO SE NAORUŽAVAO IZRAEL

Većinu naoružanja Izrael je dobio zahvaljujući veštim prevarama cionista koji preko jevrejske dijaspore deluju praktično u svim državnim administracijama sveta. Kao najzaslužniji čovek za naoružavanje Izraela smatra se Dav Zakhajm, državljanin SAD i Izraela.
Njegov deda je, kažu arapski izvori, bio oženjen rodjakom Karla Marksa i bio je menjševik iz Ukrajne. Otac mu je Poljak koji je bio aktivan član cionističke organizacije Betar, koja osim što je bila formirana da kontroliše naftu na Srednjem Istoku, važi i za terorističku (kao Hagana i Irgun). Žrtve njihovih terorističkih napada bili su i brojni britanski vojnici dok su pod okupacijom držali Palestinu.
Zakhajm je rodjen u Bruklinu (1943) i diplomirao je na Oksfordu i Kolumbiji, te je dugo imao niz veoma značajnih pozicija u američkoj državnoj administraciji. Izvori tvrde da je za vreme njegove funkcije kontrolora Pentagona od 4. maja 2001. do 10. marta 2004. čitav trilion dolara potrošen na neobjašnjiv način. Ako je samo polovina tog novca otišla na ugovore sa Izraelom, jasno je kakav oružani potencijal ova država danas ima.
A Zakhajm je bio veoma vešt i dovitljiv kad je trebalo naoružati Izrael. Tako su eskadroni američkih F16 I F15 lovaca, zahvaljujući njemu kao savetniku Reganovom, procenjeni kao američki vojni višak i prodati Izraelu za delić stvarne cene.
Dalje, Izraelci su uspeli da nagovore Amerikance da finansiraju razvoj njihovog borbenog aviona “Lavi”. Cena ovog projekta je bila 3 milijarde dolara.
“Lavi” je ispao totalni promašaj, ali su Izraelci skovali priču da su za avion veoma zainteresovani Kinezi. Zakhajm je sa druge strane ubedjivao američkog predsednika Regana da bi bilo veoma opasno za SAD, ako bi se avion sa takvim performansama našao u posedu Kineza, te da SAD moraju sprečiti Izrael da taj projaket završi. Tako je Regan zatražio da Izrael odustane od “Lavija” i za to ih nagradio sa 500 miliona dolara. Kao bonus i priznanje za “dobar projekat” dao im je i da rade krilo za F16. Izraelu je ostalo i 450 miliona dolara koje im je bilo garantovano u slučaju raskida ugovora.

Na sličan način odradio je Zakhajm i posao sa izraelskim tenkom “Merkava” koji je uz pomoć SAD razvijan za 6 milijardi dolara. I tenk je bio potpuni promašaj, ali ga je Dav Zakhajm, američkom najduhovitijem predsedniku i holivudskom glumcu, predstavio kao veoma opasan. I taj projekat su naivni Amerikanci uz adekvatnu kompenzaciju obustavili. Umesto toga Izrael je dobio američki izvanredan tenk Abrams.
Izrael je danas jedina zemlja na Srednjem Istoku koja ima nuklearno oružije ili se bar tako veruje, pošto o tome svi svetski mediji , koje inače kontroliše conistički klan, žestoko “raspravljaju” i “nagadjaju”. Izrael ne dozvoljava uvid u svoja nuklearna postrojenja i potpuno ignoriše svaki zahtev UN.
Naravno, posedovanje nuklearnih bojevih glava ne znači ništa, ako se one ne mogu dobaciti na cilj. A Izarel je nabavio i lansere i balističke rakete “Harpun”. Nemačka je posle mnogo nagovaranja popustila i izgradila im dve podmornice klase “Delfin”.

Pošto je ovakvu opremu nabavio, Izrael je preko svojih zvaničnika to i obrazložio. ”Ko god se malo razume u projektile” izjavio je bivši zamenik ministra odbrane Efraim Sneh, “ zna da ‘Harpun’ ne može da se koristi za nošenje bojeve glave”. To su potvrdili i mnogi drugi “stručnjaci” u cionističkim globalnim medijima sa obrazloženjem da je nuklearno punjenje veoma gusto i bilo bi preteško za nos “Harpuna”, jer bi mu smanjilo domet na ispod 150 kilometara.
Neki drugi stručnjaci, koji takodje nešto “malo” znaju o projektilima tvrde da “Harpun” normalno nosi 96 kilograma konvencionalnog eksploziva u bojevoj glavi, a što se lako može zameniti sa 44.6 kilograma nuklearnog punjenja, i tada je postignut sasvim dobar odnos tereta i pogona za balans rakete u letu.
Sa druge strane, nabavka “Harpun” rakete u odnosu na naoružanje koje su imali Sirija i Iran tada, bilo je kao nabavka kalašnjikova za borbu protiv terorista koji prete praćkama i kamenicama.

Rusija je očito sve ove nabavke Izraela dugo pratila i onda krenula u svoj Hladni rat.



IZRAEL DO RUSIJE?!

Plan cionista je, smatra se, da preko ratova koje vodi i bude vodila Amerika na Srednjem Istoku, pre svega štiteći svoje interese, odnosno svoj dolar, pokupe ono što njih zanima, a to je kontrola nad naftnim izvorima. To podrazumeva i širenje uticaja Izraela kao države na područija Iraka i Irana i stvaranje imperije o čemu je još 1967. govorio tadašnji ministar odbrane Moše Dajan. Njihova dalja ekspanzija išla bi preko Kaspijskog regiona ka Rusiji, zemlji najbogatijoj na svetu skoro svim sirovinama.
Ko razvije kapitalizam i proizvodnju u Rusiji sa takvom sirovinskom bazom I njenom brojnom jeftinom radnom snagom, taj može ekonomski pokoriti čitav svet. Dinastija Romanova je zato likvidirana (uz pomoć ukrajnskih Jevreja), i finansijsku pomoć Amerike pa je razvoj Rusije instaliranjem komunizma bitno usporen.
Vladimir Putin zna da se granice Rusije brane na Srednjem Istoku i zato su ruske ubojite rakete sada tu.


IZAREL KAO VOJNA BAZA CIONISTA

Izarel je stvoren kao veštačka država, borbom moćnih finansijskih oligarha na svetskoj političkoj sceni. Tu borbu pratila su i dva svetska rata koja su upravio bankari sa Vol Strita finansirali i njima orkestrirali
(zvanična istorija ovo još ne obradjuje, ali mnogi dokumenti su već postali dostupni).
Kupovinom zemljišta u nekadašnjoj Palestini stvorena je ogromna teritorija u koju je useljen siromašan jevrejski narod uglavom iz Rusije i Poljske (hazarskog porekla).
Imućni Jevreji iz zapadne Evrope i SAD nisu bili nikada previše zainteresovani za preseljenje u Izrael. Starosedelaca semitsklog porekla u Izraelu ima jedva oko 5% i nikako se ne slažu sa Hazarima, a posebno su kritični prema cionistima sa Vol Strita, koji u Izraelu nikad nisu ni živeli.
Pretnja iranskog predsenika Ahmadinedžada da Izrael treba izbrisati sa geografske karte, semitske Jevreje zato i ne pogadja toliko emitivno, već ih više plaši eventualni ratni sukob. Tada bi zaista svi gradjani Izraela bili najveće žrtve. Ali tu im Amerika ne može pomoći.


PRIKRIVENI FINANSIJSKI RAT
Pored toga što Rusija ovu državu–vojnu bazu drži u jakom oružanom okruženju, u Izrael se poslednjih godina slio ogroman novac iz Rusije. To je uglavnom kapital sumnjivog porekla, ali je on potpuno ušao u izraelske finansijske tokove preko raznih medjunarodnih banaka i investicionih fondova. Investitori su uglavnom registrovani u Rusiji, Ukrajni i zapadno-evropskim zemljama, ali i na raznim egzotičnim ostrvima. Odatle novac polako ulazi u SAD gde se kupuju akcije najzaduženijih američkih kompanija. U tranzicionim zemljama Evrope ovaj kapital je dominantan.
Prisutan je i u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Njime baratju vešti jevrejski finansijski oligarsi koje u Americi nazivaju rusko – ukrajinsko- izraelskom mafijom.
Ako se zna da mafiju u svakoj zemlji kontrolišu tajne službe, jasno je da se na Srednjem Istoku i na svetskim berzama pored trke u naoružavanju vodi i prava finansijska bitka Istoka i Zapada.
Talasi ove borbe prelaze i preko Balkana, što čelnici u Srbiji i Crnoj Gori svakako prate ili valjda znaju za koga rade. Slučaj afere u NBS sa guvernerom Jelašićem i nesuglasice sa fondom Kardan i Konvers grupom verovatno su posledica takvih obračuna.