O KNJIZI " KRALJEVSTVO HAZARA" /intervju sa Dejanom Lucicem/

SVETOM VLADAJU HAZARI

Sagovornik je Dejan Lucic povodom knjige »Kraljvstvo Hazara«.



Istorijska revizija mnogih dogadjanja poslednjih tri stotine godina, posebno onih iz dvadesetog veka, zaokuplja pažnju sve više istoričara i novinara širom sveta. Razlog je otkrivanje tajnog, ali presudnog uticaja moćnih neformalnih grupa i finansijskih i dinastičkih klanova u kreiranju nacionalnih politika u mnogim evropskim zemaljama, kao i u SAD i Rusiji. Formalne državne administracije bile su decenijama samo servilne poluge u njihovim rukama, baš kao što su to i danas.
Dejan Lučić, pisac i publicista, još od 1988. piše o ljudima i dogadjajima koji su obeležili vek, a da ih ni jedan zvanični udžbenik istorije nije evidentirao.
Njegova poslednja knjiga »Kraljevstvo Hazara« otkriva začudjujuće veliku ulogu i moć Jevreja u poslednjih 200 godina, posebno u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali i u Trećem, koji se upravo sprema ili je već počeo. Ovih dana pojavio se prvi tom ove knjige.
Ko su ti pojedinci i grupe, za koga rade, odakle im novac, zašto baš Jevreji, da li je i Srbija u njihovim kandžama i da li su ti Jevreji zaista Jevreji? Svi odgovori dati su u ovoj knjizi, koja predstavlja pravi bukvar za sve one koji tek počinju da se bave teorijom i praksom takozvane Svetske zavere.

PITANJE: Većina srpskih istoričara i intelektualne i političke elite kod nas u ovu »zaveru« ne veruje, a vas smatraju šarlatanom.
DEJAN LUČIĆ: U svetsku zaveru ne veruju samo oni koji u njoj učestvuju i budale. Gde spada naša intelektualna i politička elita, vi sami procenite. Ja inače »teoriju zavere« definišem teorijom interesa.

P: Kako ta zavera izgleda u praksi?

D.L. Uzmimo za primer Prvi svetski rat. Pravi razlog za pokretanje rata protiv Nemačke je dogovor izmedju Nemaca i Turaka da se gradi pruga Berlin - Bagdad. Odmah je stvorena organizacija »Ujedinjenje ili smrt« na čelu sa Apisom koji je likvidirao dinastiju Obrenovića, koja je bila pro nemačka, i doveo na presto Karadjordjeviće, koji su bili u službi francuskih i engleskih interesa. I bili su masoni, jer na Zapadu su danas svi političari masoni i ta priča da oni vladaju svetom apsolutno je tačna. Danas su masoni kao nekadašnji naš »socijalistički savez«. Masonerija je na Zapadu masovna pojava.
Dakle, bilo je potrebno preseći nemački prodor na Istok i načiniti prepreku njihovom kontaku sa sirovinama, i iračkom naftom. Zato je izbio Balkanski rat i došlo je do Prvog svetskog rata. Rezultat je stvaranje Kraljevine Jugoslavije koja je trebala da bude čep za prodor Nemačke na Istok. Nemačka je taj čep uspela jedno vreme da razbije stvaranjem kvislinške tvorevine NDH, stvaranjem Velike Albanije, Velike Madjarske, a onda je po diktatu vladara iz senke, ponovo napravljena Jugoslavija na čelu sa Josipom Brozom, koji je u stvari bio nemački agent sa imenom Vajs. To ime označava Jevrejina, preciznije Hazara. Oni imaju ta imena Vajs, Grin, Švarc, Braun, Red itd. I taj čep su opet razbili Nemci zajedno sa Vatikanom, jer su i jedni i drugi u tom poslu našli zajednički interes - širenje ka Istoku. Tako je nemačko-vatikanska zavera zaista bila prisutna u poslednjem rasturanju Jugoslavije.

P: Gde su tu Jevreji?

D. L. Od današnjih Jevreja, 90% su poreklom Hazari. To je jedno tursko–monglosko pleme, koje je primilo jevrejsku veru sredinom 8. veka. Kada im se carstvo u 10. veku raspalo naselili su se širom Rusije i Evrope, a kasnije i na američkom kontinentu. Oni su konvertiti i uopšte nemaju semitsko poreklo. Semitski Jevreji potiču iz Palestine i njih je otprilike 7 do 10%. Dakle, radi se o lažnom predstavljanju, baš kao što se i Franjo Tudjman predstavljao kao Hrvat, a bio je Hazar. Hrvatska nacija je upravo tako i nastala, što se svako mogao izjasniti kao Hrvat. I ustašku ideologiju je napiso Josip Frank, austrijski agent od uticaja, takodje Hazar. Zna se da su nemački agenti bili i Artuković i Lorković, ali su istovremeno bili i engleski agenti. Lorković je predložio Artukoviću da se sastane sa ljudima iz Saveta za inostrane odnose u Londonu. Inače, Artuković je potomak iz Njegoševe familije, dakle Srbin konvertit. Ćerka Josipa Franka se udala za Didu Kvaternika, sina Eugenovog, koji je bio veliki ustaša i mason iz lože »Libertas«. Tu je i bio Vladimir Bakarić odnosno Vladimir Kupferštajn, Hazar i duga je to priča, ali oni su utemeljivači ideje o stvaranju NDH i taj posao na kraju je završio Hazar, Tudjman.

Uticaj Hazara u formiranju nezavisne Hrvatske išao je preko Zvonka Goldštajna. U Srbiji, hazarska linija uticaja ide danas preko Borisa Tadića u čijem kabinetu su sve mladi »savetnici« školovani u Britaniji i SAD, na čelu sa Vukom Jeremićem, koji je po ženskoj liniji potomak komunističke familije Pozderaca, Hakije i Hamdije. Da je Djindjić živ, verovatno Tadić ne bi bio ni kandidovan za predsednika. Sve ostalo zaključite sami.

P: Koliko je istina da su oba svetska rata orkestrirana upravo od strane Hazara?

D.L. Hitlera je u rasističku teoriju gurnuo čovek po imenu Alfred Rozenberg, litvanski Hazar. Hitlerova baba je bila Šiklgruber i kao sobarica imala je vezu sa svojim gazdom Solomonom Majerom Rotšildom u Beču. Hitler je potomak iz te vanbračne veze, znači u srodstvu sa Rotšildima. Gering je bio Hazar. Hitlerova ljubavnica, Eva Braun je bila Hazarka. Verner Fon Braun kreator nemačkog oružja i stručnjak za rakete je Hazar. Sa druge strane, na istoku imate crvene revolucionare Trockog i Lenjina, takodje Hazare. Lenjin je bio agent za uticaj Rotšilda, Trocki agent Rokfelera. Čerčil je bio Hazar, po majci, kao i Franklin Ruzvelt. Staljin sa imenom Dzugašvili, a koje u prevodu znači »mali Jevrejin«, Hazar. Čitava engleska vladajuća loza je odavno orodjena sa Hazarima tako da Hazari već trista godina imaju kontrolu nad čitavom engleskom ekonomijom i politikom.

I Georgi Dimitrov je bio nemački agent. I sudjenje Georgi Dimitrovu u vezi paljenja Rajhstaga je zapravo bila farsa. On je pod »pritiskom« javnog mnjenja pušten, ali se zbog pritiska javnog mnjenja nije odustalo od okupacije Češke ili Poljske. Ali ko diktira javno mnjenje? Mediji. A ko kontroliše već stotinu godina sve vodeće medije u zemljama zapada? Hazari, naravno.

Kao agent nemačke Dimitrov je pobio čitavu garnituru srpskih komunista i doveo na čelo Tita, odnosno Vajsa.

P: Kakva je uloga Hazara u poslednjoj Jugoslovenskoj drami?
D.L. Ja sam u knjizi objavio spisak, koji odavno cirkuliše u našoj javnosti, sa imenima Jevreja (Hazara) koji su učestvovali u Jugoslovenskoj krizi, cepanju države i konačno u zločinačkom bombardovanju korišćenjem NATO-a. Naći ćete tu i Madlen Olbrajt i Veslija Klarka i Holbruka, Soroša, Bžežinskog, Kušnera, De Mikelisa, Spilberga, Cimermana, Kozirjeva, Štajnera, Jeljcina i još stotinu njih iz SAD, Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Srbije... Ali to je samo stotinak ljudi zbog kojih neupućeni Srbi i danas misle da »ne mogu ići protiv celog sveta«. Ali ti Hazari nisu »ceo svet«, već oni samo skrivaju svoj zločin iza Jevreja kao nacije, kojih ima preko 15 miliona, iza ostalih država u čije su se vlade infiltrirali i iza onoga što se zove »medjunarodna zajednica« a što su oni i stvorili i kontrolišu. Upravo sa tim ciljem.
I Robert Badinter, Hazar, proglasio je avnojevske granice SFRJ državnim granicama kada je bilo potrebno SFR Jugoslaviju, tj. čep za Nemačku, rasparčati.
Predsedenik Haškog suda Teodor Meron je Hazar. Bivša tužiteljka u Hagu, Luiz Arbur, sada u Ujedinjenim Nacijama je Hazarka. Ideolog Rotšilda i glavni strateg globalizacije Zbignjev Bžežežinski je Hazar iz poljskog Crnog plemstva. Ali to nije ništa novo.
Kada je nemački agent Tito stigao prvi put u Beograd, sačekao ga je Jaša Rajter, sa nemačkim kulturnim atašeom i odveo u Botićevu ulicu kod Ribnikara tj. Fišera, takodje Hazara. Tu je Tito planirao kako da srpski pokret otpora raspoluti na dva dela i da se Srbi medjusobno zakrve.
Infiltracuju komunističke ideje u Srbiji izvršili su Ribari tj. Fišeri, Ivo Lola i Jurica koji su glavom platili svoju popularnost i likvidirani su. Hazari danas kontrolišu »Politiku« preko levičarske hazarske kompanije »WAZ« koju svi Arijevci u Nemačkoj preziru.

P: Odakle sve to znate?
D.L. Ja samo prenosim ono što znaju ozbiljni svetski političari i politički analitičari. I ozbiljni istoričari i novinari.

P: Zašto onda naši istoričari to uporno ignorišu?
D.L. Naša umna profesorska i intelektualna elita odbacije logiku i zdrav razum i igra se naučnika sa istorijskim konstrukcijama koje su napravili i za udžbenike istorije napisli upravo Hazari. Pogledajte ko su pojedinci na čelu današnjih vodećih svetskih univerziteta, izdavačkih kuća, naučnih instituta, medija... Uglavnom su Hazari. Oni jednostavno kontrolišu i kreiraju informacije i znanje. Zašto bi to radili ako im nije cilj da lažu? Ili mislite da su se tu našli slučajno? Čak i oni naši slobodoumniji profesori koji su nešto malo dalje otišli u svojim saznanjima, stigli su samo do Trilateralne komisije i uloge nevladinih organizacija. Ali to su samo sitni izvršioci politike koja je kreirana sasvim na drugom mestu.

P: Šta je konačni cilj Hazara? Da li je to samo materijalni interes?
D.L. Glavni cilj je da se napravi Pax Judaica, a što ja nazivam - Kraljevstvo Hazara. Svega 10% hrišćana u Francuskoj danas se krsti. Hrišćanstvo je u Evropi ozbliljno u odumiranju i zato su i izabrali papu Racingera da malo povrati Evropljane u hrišćansku veru i zaustavi prodor islama.
Hazari podržavaju islamski prodor u Evropu i to pre svega iz ekonomskih razloga, jer Evropljana ima sve manje koji rade, pa bi se penzioni fondovi ispraznili bez nove jeftinije radne snage. Fransuski predsednik Širak je povladjivao Muslimanima, jer su mu oni bili brojni glasači. Zato je bio protiv Izraela, a podržavao Palestince. Šreder u Nemačkoj je podržavao Muslimane, jer od austrougarskog vremena oni nisu više ratovali sa Muslimanima i uz njihovu saradnju i partnerstvo Nemci bi mogli da osvoje praktično ceo svet.
Nemci nisu hteli da dodju u sukob sa Iračanima jer je pruga Berlin - Bagdad njihova životna težnja. Zato Šreder nije hteo da podrži Ameriku u pohodu na Irak i zato je izgubio izbore. U Francuskoj su tako pokrenute demonstracije siromašnih i brojne paljevine, što je bio veoma orkestriran bunt uz pomoć dela mobilne telefonije koju država nije kontrolisala. Sa jedne strane ovaj bunt je palila Amerika, preko CIA, kao upozorenje Francuskoj u slučaju dalje nesaradnje i podršku Huseinu, a sa druge strane su ga raspaljivali Izraelci, preko Mosada, jer Irak podržava Muslimane, neprijatelje Izraela. Iznutra je požar raspaljivao fancuski ministar unutrašnjih poslova, Sarkozi, Jevrejin iz Soluna. Sećate se kako je vredjao demonstrante i još više ih izazivao.
Ali i u Izraelu su danas dve struje. Na strani Srba su Šaron i Toni Lapid, koji je išao u gimnaziju u Novom Sadu zajedno sa Eugenom Verberom i odlično govori srpski, a protivnici Srba su Natanjahu i Tedi Kolek gradonačelnik Jerusalima.
P: Šta se igra na Balkanu?
D.L. Amerikanci tuku Srbe na Balkanu i podržavaju Muslimane, ali ih pri tome tretiraju kao korisno oružje. Tako bacajući plen Muslimanima u Bosni i na Kosovu oni samo potpiruju vatru, da bi mogli da nadju opravdanje za navodnu borbu protiv terorista, jer oni, u stvari, žele rat sa čitavim islamskim svetom. Dakle, mora se raspaliti velika vatra. Albert Pajk je bio general Južne konfederacije i šef južne jurisdikcije američke masonerije u 19. veku i napisao je knjigu »Moral i dogma«. U njoj je još tada rekao da će masoni morati da naprave tri svetska rata i da će treći biti veliki hrišćanski rat protiv Muslimana.
Dakle, Treći svetski rat, koji je zapravo več počeo projektovan je još u 19. veku. Takodje, 1953. u Bukureštu na sastanku rabina rečeno je da se mora napraviti Treći svetski rat koji bi rešio problem muslimanske opasnosti prema Izraelu. Zato Hazari, neokonzervativci iz Bušove administracije, Volfovic, Perle, Feit, Čertov, Libi... guraju SAD u rat sa Irakom, Iranom, Sirijom...

P: Ko u Srbiji sprovodi te zadatke?
D.L. Da bi ste to otkrili, morate znati ko u Srbiji za koga radi. A to se vidi ko u nekom dogadajaju, sukobu ili aferi izvlači dobit. Takodje treba znati da postoji važno zanimanje a to je agent od uticaja. To nije špijun koji čeprka kako bi došao do informacija, već neko ko plasira ideju koja će ostvariti nečije interese.
Setite se afere sa ubistvom vojnika u topčiderskoj kasarni. Šta se stvarno dogodilo nikada nije otkriveno, ali su zato Batić i Prelević medijski podizali prašinu oko afere. Efekat je taj da je ugled vojske izuzetno opao. I to je očito bio cilj. Nije im bio važan ubica, jer njega oni nisu ni tražili.


Ali ta igra je uvek prikrivena. Na primer, kod nas sada imate hajku na nekakv Nacionalni stroj, ali nemate hajku na komunističke zločinačke organizacije kao što je partija Čede Jovanovića, jedna tipična skojevska organizacije koja želi da inficira srpsku omladinu anarhističkim idejama. Njihova izdaja Kosova ima isti efekat kao albanski teror. Ako imate ekstremnu levicu i ekstremnu desnicu, u čemu je razlika? Zašto je Staljin bio bolji od Hitlera? Zašto su Čedini »Liberali« bolji od »Nacionalnog stroja« ili »Obraza«?

U principu sve terorističke nacional-socijalističke organizacije u svetu vode obaveštajne službe susednih zemalja. Takvu organizaciju u Vojvodini vodi čovek koji se zove Dragan Jovanović iz Požarevca i on živi u Pragu i radi za BND. Sada prema Vojvodini u prvom planu rade Hrvatska i Madjarska obaveštajna služba i njima koordinira BND. Naravno svuda su prisutni engleski prsti. Isto se radi i sa srpskom crkvom.

P: Ko ima korist od formiranja Evropske Unije?

D.L. EU je velika obmana. Hazari su napravili SSSR jer su želeli da uništa ruski kapitalizam koji je posle rata sa Japanom 1905. godine imao izuzetno visoku profitnu stopu. Radna snaga im je bila jeftina, kao i sirovine, a ruski kapitalisti su počeli da uvode moderne mašine i razvijaju industriju. Ruska carska porodica je bila najbogatija dinastija na svetu, bogatija od Rotšilda.
Za dvadset godina bi se Rusija toliko razvila da bi zgazila i Evropu i Ameriku. Zato je kapitalizam u Rusiji trebalo uništiti. Onda su Rusiji nametnuli da dugove plaća, ne u parama, nego u sirovinama. Cenu sirovina su odredjivali kapitalisti na Zapadu, tako da su troškovi proizvodnje sirovina bili niži nego stvarni. Uveli su i robovski rad da bi cenu proizvodnje sirovina što više smanjili. Zato su stvarani gulazi, zapravo koncentracioni radni logori. A kada je čitav eksperiment propao, onda su crvenu zastavu sa Kremlja preselili u Brisel. Sve evropske zemlje su danas u dugovima, a radna snaga je skupa.
Evropska Unija koja se danas stvara sa sedištem u Briselu je upravo takva tvorevina – novi Sovjetski Savez i zato se i radi upravo po planu Marksa - komunizam se uvodi tamo gde su razvijene proizvodne snage. Komunizam predvidja i uništavanje nacija i država. U SSSR-u ste imali sovjetskog gradjanina, ovde imate evropskog gradjanina. Svi ćemo biti pod istom zastavom sa žutim zvezdicama. Žuto plavo su boje dinastije Rotšilda. Tamo je bila jedinstvena rublja, ovde je evro.
Priča o našoj »svetlijoj budućnosti« kada udjemo u EU je ista ona priča koju su plasirali Titovi komunisti. Sasvim je i razumljivo zašto su danas na političkoj sceni u Srbiji vodeći baš bivši komunisti odnosno njihova deca: Kovačević - Vučo - ćerka Titovog genarala, Biserko - bivša šefica kabineta Budimira Lončara, Tadić, Korać, Milica Minić, Žika Kovačević, Labus...

P: CIA u svojoj projekciji sveta za 2020. godinu ovaj prostor ne vidi kao deo EU.
D.L. Naravno. Dejvid Rokfeler se nasmejao Evropskoj Uniji jer ona neće ni postojati kada SCG po planu navodno treba da joj se priključi. Ovde se pravi Balkanska konfederacija i to ista kakvu je Tito hteo da napravi sa Enverom Hodžom. Samo ova nova treba da sadrži i Tursku. Turska je saveznik Izraela i zato je Amerikanci guraju u Evropu. Ali, umesto jedne postojaće tri Evrope. Zapadna Evropa koju će činiti Nemačka, Francuska, Britanija, Austrija... Zatim Nova Evropa od Estonije, Litvanije prema jugu do Madjarske i Slovenije i to je katolička istočna Evropa kojoj treba priključiti i Vojvodinu i Hrvatsku, zapravo zemlje podunavskog regiona, odnosno Habsburške monarhije. One će biti pod ekonomskim uticajem Nemačke, avojnim patronatom Amerike. Zato je i važno osloboditi Vojvodinu srpskog uticaja i srpskih poseda na čemu rade Čanak, Kostreš, Pajtić... Kada zemlju pokupuju Nemci , Madjari i Hrvati i dobije status države ona se može priključiti Podunavskoj konfederaciji. Naravno, pod uslovom da to Amerikanci dozvole. Moguće je i rasparčavanje, pri čemu bi se regionalne administrativne granice u Vojvodini priznale kao državne.
Na jugu će biti Balkanska konfederacija sa Rumunijom, Srbijom, BiH, Bugarskom, Mekedonijom i Turskom. To će biti Treća Evropa, i služiće kao čep za prodor Islama na evropsko tle. Treba napomenuti da je Sekularna Turska masonska tvorevina jer je Ataturk bio Jevrejin.

Balkanska konfederacija treba da bude centar za formiranje balkanskih antiterorističkih jedinica. Ovde treba da se naprave balkanska obaveštajna i kontraobaveštajna služba koje će delovati prema Bliskom Istoku. Poljaci i Srbi važe kao najpouzdaniji voinici, jer u ratu nikada ne izdaju svoje saveznike i Amerika to zna.
U okviru toga jedna linija će pokušavati da napravi Veliku Albaniju, i to je ta hazarska struja iz američke Demokratske stranke - Holbruk, Klinton, Olbrajt, Vesli Klark...
Ja, inače, prognoziram da će na ovom područiju doći i do novog ratnog sukoba i velike seoba Albanaca sa Kosova u Albaniju, koja će početi da razvija jeftin turizam za zapadne radnike. Albanska mafija će dobiti nalog da investira tamo..

»AL KAIDA« - BAZA PODATAKA, A NE TERORISTIČKA ORGANIZACIJA!?

Piše:
Ivona Živković

Pojam »al kaida« je danas toliko poznat u čitavom svetu da i skoro svako dete na planeti zna da on označava najstrašniju terorističku organizaciju na svetu.
Da li ste se možda nekad zapitali šta zapravo znači arapska reč »al qaida« , ukoliko bi se prevelo na naš jezik? Upravio to se zapitao i major Pjer Anri Binel, agent francuske obaveštajne službe. Inače, on je bio osudjen 1998. od strane francuskog vojnog suda na pet godina zatvora (tri uslovno) zbog odavanja poverljivih informacija srpskim obaveštajcima o ciljevima NATO intervencije na SRJ. Danas je antiglobalista i piše knjige.
Kao odličan poznavalac arapskog jezika, Binel je proveo jedno vreme u Jordanu, na posebnoj vojnoj obuci. Tu je ostvario odličnu saradnju sa svojim jordanskim kolegama, vojnim oficirima i obaveštajcima. Tada je prvi put čuo i za reč »al qaida«. O tome šta je sve tamo saznao Binel je napiso u autorskom tekstu za politički magazin »Svetska politka« koji izlazi u Nju Delhiju.

U Jordanu je major Binel došao u kontakt sa jordanskim vojnim ekspertima za kompjutere i softvere. U medjusobnim šalama Binel je često čuo kako su koristili poseban komjuterski sleng. Tako bi nekome ko je tog dana zakasnio na posao ili nešto pogrešno uradio Jordanci pripretili rečima - da će biti evidentiran u “Q eidat il Maaloomaat”, što je značilo “ubačen u bazu podataka”. U slučaju da je načinjen neki veći prekršaj, upozorenje u slengu bi glasilo “Q-eidat I-Taaleemaat”, što je značilo – “sigurno ukljiženje u bazu podataka”. Ovo “uknjiženje“ se smatralo veoma ozbiljnom kaznom. Najteža kazna je u ovom kompjuterskom slengu bila opisivana rečenicom “bićeš registrovan u - al kaidi”.
Svi ovi pojmovi, medjutim, nisu imali veze sa terorizmom već sa kompjuterskim jezikom. Naime, krajem 1980. “Islamska Banka za Razvoj”, čije je sedište u Džedi, u Saudijskoj Arabiji, funkcionisala je kao sekretarijat Konferencije Islamske Organizacije. Kako bi učesnici Konferencije, iz raznih islamskih zemalja stalno bili u kontaktu i dogovarali se o svim poslovima, što je uključivalo i stalne dogovore oko cene nafte, ali i sve drugo od zajedničkog interesa za zemlje članice, kupljen je poseban kompjuterski sistem sa sopstvenim softverom. Sistem je bio daleko jači nego što su tada bile potrebe Konferencije, pa je deo memorije korišćen kao baza podataka Islamske Organizacije. Bilo je moguće da zemlje članice pristupe ovoj bazi podataka telefonom, razmenjuju elektronsku poštu i koriste je kao svoj Intranet. Ovaj sistem su koristili mnogi islamski biznismeni kao i njihovi poslovni partneri i zainteresovane vlade država članica kao i njihove ambasade širom sveta.
Jedan pakistanski major potvrdio je Binelu da je baza bila podeljena u dva dela: informacijsku datoteku gde su učesnici mogli da pokupe odredjene potrebne informacije i šalju ih dalje, i datoteku sa pohranjenim odlukama donetim na prethodnim sastancima.
Ove dve datoteke su na arapskom nazivane “Q eidat il-Maaloomaat” i “Q eidat i-Taaleemaat.” Obe datoteke su smeštene u jedinstvenoj datoteci koja je na arapskom glasila “Q eidat ilmu'ti'aat”. To je značilo “jedinstvena baza podataka”. Pojednostavljeno, Arapi su ovo zvali samo - “baza” i za to su koristili reč - “al Qaida”, što u prevodu upravo znači – BAZA.
Tako se, na primer, vazduhoplovna vojna baza u Rijadu na arapskom kaže “q eidat 'riyadh al 'askariya”. “Q eida” tako znači da je u pitanju neka neodredjena baza. “Al Qaida” znači odredjena baza. Sredinom 1980. “al Qaida” je bila TA kompjuterska baza podataka u mreži koju je koristio Sekretarijat Islamske Konferencije.
Binel dalje u svom tekstu razotkriva za šta je ova Intranet mreža sve korišćena.
“Početkom 1990-tih bio sam vojni obaveštajac u Štabu Francuskih snaga za brze intervencije. Pošto sam poznavao arapski moj posao je bio takodje i da prevodim mnoštvo faksova i pisama koje je naša služba presretala. Često smo dobijali materijal koji su slale razne islamske mreže koje su operisle u Britaniji i u Belgiji. Ta dokumenta su sadržavala uputstva poslata islamskim oružanim grupama u Alžiru ili u Francuskoj. Poruke su navodile i izvor saopštenja koje je trebalo koristiti prilikom redakcije neke brošure, letka ili pikaza na video trakama koje su kasnije deljene medijima. Ti izvori su uglavnom bili UN, razne države koje nisu bile saveznice, UNHCR i - al kaida.”
Pristup islamskoj bazi podataka, odnosno “al kaidi”, bio je moguć mnogim islamskim grupama, udruženim po raznim osnovama, pa je logično da je “bazu” koristio i Osama bin Laden, inače član izuzetno moćne bankarske porodice u poslovnom svetu. Zbog toga što su “bazu” koristile i “zle države”, i neke terorističke grupe su počele da je koriste kako bi razmenjivale svoje elektronske poruke.
Tako je preko “al kaide” išla i elektronska pošta koju su mudžahedini angažovani u Avganistanu, Libiji ili Libanu, razmenjivali sa svojim porodicama u raznim zemljama. Komunikacija je obavljana preko posebnog interfejsa, tako da je bila zaštićena. U te “zle države” uključila se i Saudi Arabija kada je Osama bin Laden radio kao agent CIA u Avganistanu. Tada je koristio “al kaidu” za slanje prikrivenih i šifrovanih poruka.
Dakle, “al kaida” nije bila nikakva teroristička grupa, već baza podataka, koju je izmedju ostalih koristio i Bin Laden. “Al kaida” nikada nije bila u vlasništvu niti pod kontrolom Bin Ladena.
Obaveštajni izvori dalje navode da je preko iste “baze” išla i razmena podataka u Balkanskoj krizi, pre svega u pomaganju gerile u Bosni i na Kosmetu. Da je nekakva “al kaida” u sve to upletena shvatila je i tadašnja srpska vlast.

Zahvaljujući pojedincima iz francuskih i američkih obaveštajnih krugova, koji su o ovome progovorili preko Interneta, sada se zna da je kriza u Jugoslaviji bila izazvana upravo prikrivenim akcijama Mudžahedina, koje su pomagali CIA i DIA (civilna i vojna obaveštajna služba Amerike). Finansiranje je išlo preko Bosanskog Odbrambenog Fonda, koji je imao bankovni račun u uglednoj američkoj Rigs banci (Riggs bank), sa sedištem u Vašingtonu, DC. Banka je veoma bliska porodici Buš, a poznata je i po tome što je radila često i poslove za CIA. I Augusto Pinoče je preko nje izneo i “oprao” ogroman novac iz Čilea.
Pored Fonda korišćen je najčešće privatni vojni ugovarač MPRI. Račun je u Rigs banci otvorila i njime rukovodila advokatska firma “Faith and Zell (FANDZ)”, vlasništvo Daglasa Feita, bivšeg američkog podsekretara u Pentagonu (od 2001 do 2005.) Po istim izvorima, on je sa Ričardom Perleom bivšim pomoćnikom ministra odbrane – od 1987 do 2004., bio glavni rukovodilac operacije.
Feitova kancelarija je osnovana prvo u Izraelu, a kasnije i u Vašingtonu. Danas ima ogranak i u Moskvi. Feit je inače neokonzervativac i istaknuti cionista, baš kao i Perle koji ima tesnu saradnju sa Izraelom i Likud partijom. Perle je žestok protivnik redukcije nuklearanog naoužanja, a bio je glavni zagovornik američke politike napada na Irak. Nadimak mu je “princ tame”.
Prema tvrdnjama jednog bivšeg pravnog savetnika Rigs banke, nekoliko stotina miliona dolara prikupljeno je za pomaganje bosanskih Muslimana u oslobdilačkoj borbi. Novac je stizao iz Saudi Arabije, Bruneja, Malezije, Arapskih Emirata, Irana, Jordana i Egipta, a put je do Sarajeva vodio preko Vašingtona. Ali na tom putu, novac se negde u velikim količinama “izlivao”. Ogromne svote završavale su upravo u rukama “al kaide”. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo arapskih donatora i bosanske gerile, pa su tragom novca u Bosnu i u Vašington krenuli specijalci Finansijske Kriminalne Mreže FCEN (Financial Crimes Enforcement Network). Na sve ljutite primedbe donatora da se novac negde odliva, Perle je na jednom sastanku, navodno, besno odgovorio da tako i treba da bude.
Ista ta “al kaida” je 11. septembra 2001. optužena za teroristički napad na Njujork i Pentagon, ali put kojim se u ovom slučaju kretao novac za akciju nije istraživan. Globalni mediji pod kontrolom korporativnog biznisa i političkih neokonzervativnih krugova u SAD, prećutali su da postoje nesuglasice sa islamskim partnerima. Poverljivi izveštaj koji je radio Kongres smanjen je za nekih 28 strana, a mnoge pojedinosti su u izveštaju proglašene tajnom, koju kongresmeni moraju da čuvaju pod pretnjom Patriotskog zakona. Ovaj zakon je baš od tada na snazi.
Ipak, za neke obaveštajce, nije tajna da je princeza Haifa al Feisal, supruga Bander bin Sultana, imala račun u Rigs banci, te je baš ovaj novac nekako našao put do dvojice od devet osumnjičenih za otmicu aviona kojim je navodno izvršen napad na Svetski Trgovinski Centar. Bušova komisija koja je vršila istragu o ovom zločinu, na čelu sa Henrijem Kisindžerom, “previdela” je mnoštvo dokaza. Samo na Internetu nalazi se nekoliko desetina hiljada sajtova koji upućuju da je ovaj napad uradjen uz pomoć nekih krugova u državnom vrhu SAD, a da navodni otmičari nisu ni postojali.
Ipak, zanimljivo je da su u izveštaju Kongresa ostali podaci o vezi FBI sa dva navodna otmičara: Kali al Mihdarom i Najaf al Hazmijem.
Ako se zna, iz mnoštva priloženih dokaza, da navedeni i javno osumljičeni otmičari, pripadnici “al kaide” nisu postojali, kao što ne postoji ni teroristička grupa “Al kaida”, onda se postavlja pitanje u čijim je džepovima završio ovac prikupljan za ove i sve druge navodne terorističke akcije širom sveta?
Pjer Anri Binel smatra da neki islamski ekonomski lobiji zaista vode rat protiv liberalne ekonomije i njenih lobista. Oni zaista koriste lokalne terorističke grupe tvrdeći da rade u ime “al kaide”. Sa druge strane, nacionalne vojske “kao američka i britanska, napadaju i okupiraju druge države u ime Ujedinjenih Nacija i Saveta bezbednosti, sa ciljem da deluju preventivno protiv terorizma i “al kaide”. Ali pravi sponzori i zagovarači svih ovih akcija i ratova nisu vlade i države, već privatni poslovni lobiji vešto skriveni iza priče o nacionalnim interesima i nacionalnoj bezbednosti gradjana SAD I EU. I to je danas ono što odredjuje svetsku politiku i tobožnje “nacionalne i državne interese”.
“… U Trećem svetu smatra se da zemlje koje koriste oružije za masovno uništavanje u službi imperijalizma i za ostvarenje ekonomskih interesa, jesu zaista “zemlje zla”. To zemlje su, pre svih, SAD i druge NATO zemlje”, piše Binel.
Istina je, da ne postoji globalna islamska vojska ili teroristilčka grupa pod nazivom “Al kaida”. To danas zna svaki informisani obaveštajac, ističe Binel. Ali, postoji moćna medijska propaganda u okviru psiholoških operacija, koje imaju za cilj izazivanje straha kod običnih gradjana i neinformisanih političara. Tako se javnost mora dovoljno zastrašiti sa nečim što predstavlja “djavola”, kako bi se stekli aduti za vodenje rata protiv “djavola”, protiv “sila zla” i osovine na kojoj su “zle države” koncentrisane. Taj “preventivni rat” moraju da vode udružene medjunarodne snage i “medjunarodna zajednica”, strategija je tvoraca Novog Svetskog Poretka.
Dakle, iza te propagande ne stoje državni interesi SAD i Velike Britanije, Saudi Arabije i Izraela, već interes privatnih lobistčkih grupa koje na tome profitiraju. Interesi ovih korporativnih grupa se ostvaruju preko trgovine oružjem, davanjem bankarskih kredita, organizacijom humanitarnih fondova, te pružanjem specijalnih političkih i vojnih savetodanih usluga. Naravno, nakon svakog razaranja stižu i strane investiije i “Maršalov plan” za obnovu. Danas je konusltantski “mirotvorački” lobi prisutan i u Srbiji da “pomogne” u rešavanju pitanja Kosova, a zapravo se radi o istim ljudima koji su u stvaranju krize učestvovali. Njihov pokrovitelj i zaštitnik je takozvana “medjunarodna zajednica”. Da li znate ko rukovodi “medjunarodnom zajednicom”?
Na žalost, na našoj neukoj političkoj sceni i dalje se veruje da se na Balkanu prelamaju geostrateški interesi velikih sila, posebno SAD. Ali kakav državni interes na podeljenom i zaraćenom Balkanu ima SAD, koja je ovde oduvek bila prijateljska zemlja, a danas to više nije? Ili je kriza na tlu SRJ stvorena samo zarad prikupljanja novca i njegovog prelivanja u nečije džepove? To je pitanje koje sebi moraju postaviti danas svi političari na Balkanu, a pre svega oni pojedinci koji u dotiranim nevladinim oganizacijama rade kao “stručnjaci za terorizam”, agitujući za naše još čvršće veze sa NATO i SAD.

ANTRFILE 1
I ROBIN KUK ZVANIČNO IZJAVIO DA “AL KAIDA “ NE POSTOJI
Kratko pre neobične i iznenadne smrti bivši britanski ministar za inostrane poslove, Robin Kuk, koji se inače žestoko suprostavio britanskoj invaziji na Irak, izjavio je u Parlamentu da “al kaida” nije teroristička grupa već baza podataka medjunarodnih mudžahedina i krijumčara oružija koje je koristila CIA, kao i Saudijci, za prikupljanje i slanje dobrovoljaca, oružija i novca u Avganistan u vreme sovjetske okupacije.
I u turskom listu “Zaman”, nedavno su neki specijal ci turske obaveštajne službe potvrdili da ne postoji nikakva teroristička organizacija pod imenom “Al kaida”, već je u pitanju naziv tajne operaciji CIA. Koncept “borba protiv terora” je pozadina prikrivenog ratovanja niskog intenziteta, koji vodi globalni koroprativni klan u nameri da stvori monopolarni svetski poredak, piše Zaman. Predmet ove strategije je podizanja tenzije u javnosti i nalik je fašističkim državno sponzorisanim terorističkim akcijama, kakve je svojevremeno sprovodila Italija kako bi širila strah medju gradjanima, a za teror je okrivljavala levičare.


ANTRFILE 2
MEDJUDRŽAVNI ODNOSI PO MERI POSLOVNIH KARTELA
Kako se medjunarodna politika koristi kao paravan za privatne poslovne obračune, može se videti i iz ovog blikoistočnog primera.
U francuskim obeveštajnim krugovima postoji i tvrdnja da je bivši libanski premijer i bogati biznismen, Rafik Hariri, ubijen zbog toga što je ugržavao monopolsku poslovnu poziciju Bin Ledena u oblasti gradnje islamskih Svetih mesta u Saudijskoj Arabiji. Naime, sve kompanije koje bi dobile posao u ovoj oblasti moraju biti podugovarači kompanija u vlasništvu porodice Bin Laden. U ovim poslovima je kartel Bin Ladena vezan za investicije saudijske kraljevske dinastije već godinama. Hariri je sa svojom kompanijom “Oger” ili “Saudi Oger” formiranom 1971., vremenom postao glavni ugovarač u poslovima sa kraljem Fahdom. Koliko je novca Hariri iz ovih polsova zaradio, nije poznato, ali je po francuskim obaveštajcima postao veoma ozbiljna pretnja Bin Ladenovom kartelu, sa kojim je godinama saradjivao i kao podugovarač, ali i kao konkurent. Veze koje je Hariri napravio sa saudijskom kraljevskom prodicom bile su previše dobre i isplative, što je pretilo da ugrozi kartel Bin Ladena.
SAD, medjutim, koristeći Ujedinjene Nacije, za ovo ubistvo optužuju Siriju, koja se nalazi na američkoj listi “osovine zla” i verovatno je sledeća potencijalna meta za vojnu invaziju. Sirija je inače, pored Iraka jedina sekularna država na Srednjem Istoku. Ova optužba je izvedena i pre nego što je vodjena bilo kakva istraga, zbog čega je Sirija optužila Savet bezbednosti UN da im podmeće ovo ubistvo.

KAKO JE ZAISTA UBIJEN DŽON LENON?

Piše:
Ivona Živković

Pre tačno 25 godina, 8. decembra 1980. ubijen je legendarni rok muzičar Džon Lenon, nekadašnji član Bitlsa. Po navodno njegovoj želji, odmah je kremiran i sahranjen - nigde, odnosno svuda gde je raust njegov pepeo. Groba nema, pa obožavaoci iz čitavog sveta, kojih Lenon i danas ima nekoliko miliona, ne mogu da ga pohode. Postoji samo nekoliko memorijalnih mesta koje su pojedini gradovi odredili u znak sećanja na njega i gde se danas nalaze njegove statue.
Ipak, jedno mesto će obožavaoci sigurno posetiti 8. decembra, a to je mesto ubistva preko puta Central Parka u Njujorku, ispred zgrade »Dakota«.
Zvanično, Lenona je ubio sumanuti Amerikanac, Mark Dejvid Čapman, koji je navodno bio uobrazio da je on Lenon i da mu je neki glas u glavi rekao da ubije lažnog Lenona.
U intervjuu koji je dao jedanaest godina nakon ubistva, i koji će na zaprepašćenje porodice biti emitovan na dvadesetpetogodišnjicu ubistva(!) Čapman govori kako je ubistvo Lenona bilo njegova životna misija: “Lenon je bio uspešan čovek koji je na neki način imao čitav svet na lancu, a ja nisam bio čak ni karika tog lanca. Nešto u meni se prelomilo”. Čapman dalje objašnjava: “Obuzelo me je izuzetno osećanje kada se njegov autmobil zaustavio. U tom trenutku sam u glavi začuo glas koji mi je rekao ‘Uradi to! Uradi to’! I kad je on prošao pred mene ja sam izvadio pištolj, uperio u njega i povukao obarač pet puta uzastopno”.
Lenon je izašavši iz kola ušao u kapiju koja je zajednička za kompleks nekoliko zgrada radjenih u dakota stilu, i dok je išao ka ulazu u svoju zgradu Čapman ga je dozvao: ‘Gospodine Lenon!’ Lenon se blago okrenuo na svoju desnu stranu gde je stajao Čapman i ovaj je u tom trenutku pucao.
Četiri metka su pogodila Lenona u ledja sa desne strane. On je potrčao ka ulazu u zgradu i tu pao.
Vratar na ulaznoj kapiji u “Dakoti” bio je očevidac ubistva. Prethodno je čak i razgovarao sa Čapmanom, dok je ovaj čekao svoju žrtvu. Kako je kasnije izjavio, odmah je prišao ubici i pitao ga: ”Da li znaš šta si uradio?” “ Da”, odgovorio je Čapman, “upravo sam ubio Džona Lenona”. Čapman je zatim uzeo u ruke Selindžerou knjigu “Lovac u žitu” i počeo da je čita, čekajući dolazak policije.
I to je upravo priča koju su svi svetski mediji objavili. »Njujork tajms« je napravio i malu skicu dogadjaja.
Ali, zvanična istraga o tome šta se stvarno dogodilo, nikada nije vodjena. Sudjenja i veštačenja, kao ni rekonstrukcije ubistva, nikada nije bilo. Zašto? Zato što je ubica, Mark Dejvid Čapman, odmah priznao da je on to počinio. Čak i ako neki forenzički dokazi to ne potvrdjuju, a izjave navodnih očevidaca su dovedene u pitanje kao nepuzdane, odnosno kao moguće nameštene. Ipak, niko još nije tražio reviziju. Naravno, zbog kremacije tela, sada ni nova obdukcija ne bi bila moguća.
Nekoliko nezavisnih novinara, medjutim , vodilo je sopstvene istrage. Oni iza kojih je stajao moćan izdavač potvrdilo je da je ubica Čapman, dok su oni slabiji, ali finansijski nezavisniji otkrili nešto drugo.
Novinar istraživač, Salvador Astucia, napiso je knjigu »Ponovna rekonstrukcija Lenonovog ubistva«. Prvo sa čim se suočio Astucija bila je nemogućnost da dodje do Lenonovog obdukcijskog nalaza, koji bi trebalo da bude javan. Njegov kolega novinar istraživač iz Velike Britanije, Fenton Bresler koji je već (1989.)izdao knjigu »Ko je ubio Džona Lenona?« bez problema je dobio ovaj nalaz. Naknadno je ipak i Astucia došao do saznanja o izvršenoj obdukciji i utvrdio da je po ovom nalazu Lenon pogodjen u svoju levu stranu, u rame i ledja. Ovo se sa skicom »Njujork tajmsa« od 10. 12. 1980. napravljenom na osnovu izjave vratara i uvidjaja policije, ne poklapa.
Zapisnik njujorške policije Astucija je dobio bez problema, ali je otkrio da je on začudjujuće površan. U njemu nema preciznog opisa dogadjaja, gde je ko od aktera stajao, nema izjava svedoka. Zapisnik sadrži samo podatke da je žrtva Lenon, da je ubica Čapman i da je kod istoga u džepu nadjeno 2.201.dolar i pištolj kalibra 38.
Astucija nije mogao da dobije ni lične beleške policajaca koji su prvi stigli na mesto zločina.
Da Čapman nije priznao ubistvo, već da ga je negirao, pitanje je kako bi se na sudjenju iznosili dokazi sa ovakvim zapisnikom.
Drugi navodni očevidac koji je pred TV kamerama odmah dao izjavu o ubistvu bio je Šon Strab. On se nalazio jedan blok udaljen od »Dakote« kada je čuo pucnjavu i odmah potrčao za policijskim automobilom. Tu je od čuvara kapije saznao da je Čapman pozvao Lenona i kada se ovaj okrenuo pucao u njega.
Medjutim, Astucija pronalazi neobične detalje vezane za ovog svedoka. Strab je veoma uticajan profesionalni aktivista nekoliko udruženja za prava homoseksualaca, najuticajniji u Nujorku i u čitavoj Pensilvaniji. On je bio i vlasnik i urednik nekoliko veoma uticajnih gej magazina. Inače je Jevrejin. Ali, Strab je u jednom magazinu za novac odao imena ljudi koje je poznavao i koji su bili HIV pozitivni, iako kao njihov plaćeni aktivista morao upravo da ih zaštiti. Astucija smatra da je prihvatanjem da svedoči u ovom slučaju, Strab dobio od FBI garanciju da neće biti sudski gonjen.
Čapman je, medjtim, na saslušanju izjavio da je Lenona ubio, ali ne i da ga je zvao. To bi moglo značiti da se Lenon nije ni okretao i da je na njega pucao neko drugi ko je stajao sa njegove leve strane. A to je bio vratar. Ali ko je vratar, inače glavni svedok ubistva?
Ime čuvara na kapiji bilo je Hoze Sanjenis Perdomo. Ovo ime nije značilo ništa sve dok nedavno neki od novnara koji prate aktivnosti CIA nisu došli do neobičnih saznanja.
Nova imenovanja u službi CIA, a koja se tiču nadzora u radu pojedinih obaveštajnih sektrora, uključila su neke iskusne operativce koji su početna iskustva sticali još u vreme Kubanske krize 1961. u Zalivu Svinja. Jedno ime privuklo je posebno pažnju obeveštenih krugova, a to je čovek sa nadimkom Hoze, a sa punim imenom Hoze Joakin Sanjenis Perdomo. On je bio izbeglica sa Kube i protivnik Fidela Kastra. Regrutovan je od strane CIA.
Perdomo bio član Brigade 2506 za vreme invazije na Kubu 1961., u neuspelom pokušaju CIA da svrgne Kastra. O njemu postoje podaci i u kubanskim arhivama.
Čovek sa imenom Joakin Sanjenis bio je i u opreciji “Votergejt” gde je saradjivao sa pokojnim Frankom Stregisom, koji je tada ukrao jedan poverljivi dosije iz Bele kuće, a otkriveno je da je deset godina bio na platnom spisku CIA. Taj Frenk Stregis je tvrdio da je čovek sa imenom Joakin Sanjenis umro prirodnom srmrću još 1974., ali niko više sem njega ovo nije mogao da potvrdi. Čak ni njegova porodica nije o tome obaveštena dok nije sahranjen. Ne znači li tolika tajnovitost da bi Sanjenis mogao biti živ, ali samo za potrebe CIA?
U svakom slučaju, Hoze Joakin Sanjenis Perdomo bio je obučeni profesionalni ubica. Čovek baš sa imenom Hoze Perdomo bio 8. decembra 1980. u vreme ubistva Lenona čuvar na kapiju »Dakote”. On je stajao sa leve strane od Lenona.
Hoze Perdomo, vratar, po sopstvenoj izjavi je pre ubistva sa Čapmanom razgovarao o invaziji na Zaliv Svinja i o ubistvu Kenedija (!?) Zapravo, sve što se zna o ubistvu ispričao je policiji Perdomo.
Ali ko je Mark Dejvid Čapman, čovek o kome ne postoji nigde zvanična beleška da je bio neuračunjiv niti je igde zaveden kao pshijatrijski slučaj?
Čapman je 1976. počeo da radi u jednom izbegličkom kampu za Latinoamerikance koji je vodila evengelsitička dobrtotvorna organizacija »World Vision«, i koja slične kampove ima širom sveta. Ovi kampovi nisu bili samo utočište za izbeglice iz Latinske Amerike već specifična mesta gde su se regrutovali plaćenici za razne operacije pod patronatom CIA. Ovakvi kampovi duž granice sa Hondurasom su bili mesta gde su se regrutovali i »eskadroni smrti« koji će kasnije dejstvovati u Salvadoru. Veruje se da su mnogi koji su regrutovani baš u ovom kampu učinili veliki broj ubistava širom sveta.
O ovome je pisao i istraživač Džon Džadž. U modernom načinu ratovanja prikrivena ubistva i atentati svode se na veoma razradjene tehnike kada se žrtva i ubica ne mogu nikako povezati, ili se namerno povezuju na način koji će skrenuti pažnju sa pravog motiva ubistva. Jedna od tehnika je razradjena u programu »kontrole uma« kao projekat »MKULTRA«. Ovakva tehnika često stoji iza nerasvetljenih političkih ubistava koje obično »počini« neki ludak. Jednostavno »ludak« začuje neki glas u glavi koji mu komanduje da puca i sl. ili uobrazi da ga žrtva na neki način ugrožava. Poslednji je slučaj neobičnog ubistva švedske ministarke Ane Lind. Ovakav tip programiranog »ludaka« opisan je u knizi »Mandžurijanski Kandidat«.
Dr Milton Klajn bivši predsednik Američkog društva za kliničku i eksperimentalnu hipnozu izjavio je da on može stvoriti »mandžurijanskog kandidata« za šest meseci.
Osam godina nakon Lenonovog ubistva detektiv njujorške policije Artur O'Konor koji je te noći bio ispred »Dakote«, setio se kako mu je tada Čapman izgledao »veoma čudno, kao da je programiran«.
Da li su se 8. decembra pre 25 godina ispred »Dakote« našli čovek »ispranog mozga« koji je umislio da je pucao u Lenona i trenirani ubica, koji je stvarno odradio posao?
Ali kome je smetao Džon Lenon?
Salvador Astucija opisuje da je FBI bio veoma zabrinut zbog ogromnog uticaja koji su u to vreme rok muzičari imali na američku omladinu. Posebno kada su plasirali antiratne poruke. Na koncertu Bitlsa na Ši stadionu avgusta 1965. bilo je prisutno 55 600 gledalaca. Po nekim nalazima FBI je još tada formirao Lenonov dosije.
I novinar Mark Vajt opisao je moguće političke motive Lenonovog ubistva. Po njemu, za Lenona je počeo da se interesuje i sam Edgar Huver kada je Lenon 1971. objavio svoj dobrotvorni koncert za »Bele Pantera« i njihovog vodju Džona Sinklera koji je bio optužen za posedovanje marihuane. Lenon u svojoj pesmi »Džon Sinkler« peva stihove: «Nije fer Džon Sinkler, sudije mu dale deset za dve... da je bio vojnik i u Vijetnamu ubijao za CIA, za mnogo više droge ne bi morao da robija«.
Huver ga je smatrao ekstremistom i verovao da sa takvima
treba biti posebno oprezan.
FBI je saznao da Lenon sa Džerijem Rubinom i Ebi Hofmanom planira da izvede nekoliko koncerata na kojima će teško okaljati Niksona, a što bi kulminiralo u vreme Republikanske Nacionalne Konvencije. U pismu Glavnom tužiocu, februara 1972., senator Strom Tarmond savetuje da se ovaj »politički Vudstok« spreči preventivnim hapšenjem Lenona zbog posedovanja droge u Velikoj Britaniji i da se Lenon proglasi »nepoželjnom osobom«.
Nikson je tako odmah zatražio da Imigracioni servis započne proces njegove deportacije. Zbog toga Lenon nekoliko godina nije hteo da napusti SAD, iako tamo nije mogao da nastupa javno niti bilo šta da radi. Mediji o njemu nisu više pisali, osim ako ga ne bi zatekli u nekom baru kako pije, navodno se tuče i pokazuje svoju nalsilničku prirodu, kako su tvrdili. Kompromitovati ga bio je zadatak kontrolisanih medija.
Nakon afere Votergejt 1976, Nikson je podneo ostavku, a Lenon je iste godine dobio Zelenu kartu, a Mark Dejvid Čapman počeo da radi u kampu »World Vision«.
Karterova administracija držala četiri godine Lenona pod nadzorom. Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lenonu je je odredjena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA. I ratna poliika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala bi u Lenonu žestokog protivnika. Kako bi Lenon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak..., možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi.
Klintonova administracija je 1997. objavila Lenonov dosije kod FBI, ali bez deset dokumenata, koja su navodno sadržavala poverljive podatke koje su se ticali nacionalne bezbednosti.

ANTRFILE 1
Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lenon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lenon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje - a to je kapitalizam i demokratija.
Njegov dvostruki album iz 1972. »Some time in New York city« sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa.
Lenon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Andjeli Dejvis), o lažnoj demokratiji, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi. U pesmi »Njujork Siti« Lenon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i »Papa puši svaki dan«, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA.
U pesmi »Atika stejt« on pominje uticaj Rokfelera na odredjena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?) Lenon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi »Žena je crnac na ovom svetu« ...
Njegove pesme »Revolucija«, »Dajte šansu miru«, »Rat je završen (ako vi to želite)« i danas se smatraju antiratnim himnama. Lenon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke.
Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dilan, ni Džoan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Vudstoka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Hendriks, Džoplin, Morison ili Elvis Prisli (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kendija). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI.
ANTRFILE 2
Nakon Lenonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i navodnih izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lenon kompromitovao. Tako tiražni »Sandej tajms«, koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lenon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takodje se u Lenonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrejv, “terorista i trockista”. U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lenonove pesme “Heroj radničke klase (Working class hero)” iz 1970. u kojoj Lenon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem.
Detalje o ovome razotkrio je bivši pripadnik MI5, Dejvid Šajler koji je službu morao da napusti zbog nekih zloupotreba, a danas živi u Francuskoj. Šajler, medjutim, tvrdi da su izveštaji lažni. I Joko Ono je u više navrata izjavila da Lenon nikad nije finansirao ni jedan politički pokret, posebno ne Irsku Armiju.

ANTFILE 3
U svojoj knjizi » Životi Džona Lenona« , Artur Goldman ga je opisao kao alkoholičara, nasilnika i uživaoca droge. Knjigu je izdao moćan američki izdavač »Morrow« i ima preko 700 strana. Goldman je inače o Lenonu objavio više knjiga. Ova knjiga je, medjutim, jako naljutila mnoge Lenonove poklonike, koji su mnoge stavove u knjizi pobili kao netačne i zlonamerne i ocenila ih kao produkt uticajnog jevrejskog lobija koji kontroliše medije, a sa kojim je Lenon izgleda došao u sukob.
Često se pominje i spor koji je Lenon sedamdesetih imao sa izvesnim Morisom Levijem (sada pokojnim), producentom, koji je uspeo da se dočepa nekih njegovih neobjavljenih traka i publikovao ih bez Lenonovog pristanka. Lenon ga je tužio i dobio spor, ali Levi nikada zbog ove kradje nije krivično odgovarao. Salvador Astucija smatra da je to moguće samo ako je Levi bio pod zaštitom nekog moćnog klana ili ako je saradjivao sa CIA ili FBI. Ta saradnja je mogla da uključuje i neke prljave poslove, što bi značilo da je mogao biti angažovan od strane desničarskih krugova da organizuje ubistvo Lenona, koji mu se i lično bio zamerio. Za ovo za sada ne postoje dokazi.

SOCIJALNI BUNT U SRBIJI MOŽE DA ORGANIZUJE SAMO CIA...

SOCIJALNI BUNT U SRBIJI MOŽE DA ORGANIZUJE SAMO CIA,
KAO ŠTO TO SADA ČINI U FRANCUSKOJ
(INTERVJU SA MILOM ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ)


Neobičan je socijalni bunt u Francuskoj, zemlji koja u Evropi upravo najviše troši na socijalnu zaštitu svog stanovništva. Nezadovoljstvo je najveće baš u gradovima gde lokalnu vlast imaju socijalisti levičari. Takodje, iako siroti i neuki, maloletni i izolovani, buntovnici sa socijalnog dna uspeli su da naprave pravu fabriku za molotovljeve koktele kako bi organizovano palili hiljade automobila širom Francuske. Baš kao i državne institucije.
Takodje, mada su rasno diskriminisani, mladi koji potiču iz imigrantskih porodica afričkog porekla nerado napuštaju Francusku i pored sveg zla koje im priredjuje nova domovina.
Malo dalje, u Srbiji, nikad veći socijalni mir, iako se ljudi bukvalno sami ubijaju od bede i obespravljenosti. Mladi iz Srbije i dalje beže u inostranstvo, često baš u Francusku, ali niko ne izlazi na ulice, pred vladu, parlament, ne pali automobile nezasitih i korumpiranih poslanika, ministara i ostalog državnog činovništva. Ne oštećuju se skupoceni džipovi sa zatamljenim staklima, simboli lokalnih mafijaša i elitnih skorojevića. Do juče poznati kao »niko i ništa«, a danas »veliki biznismeni« i partijski i državni funkcioneri, kod gradjana samo izazivaju verbalno negodovanje. Ali organizovanog bunta nema. Nema ni »nestašnih« maloletnika koji bi palili i razbijali skupe automobile, kockarnice, raskošne butike, potpuno neprimerene domaćoj ekonomiji.
Proteste ne organizuju ni takozvane opozicione stranke koje se samo retorički zalažu za opšte hapšenje i obračun sa kriminalom.
Umesto svega toga, baš u sredinama gde ista radikalna opozicija drži lokalnu vlast - divljaju “neonacisti” i “neofašisti”. Ne nemački i italijanski, ne albanski, niti madjarski, već – srpski (!?) Da incidenti nisu izbili baš na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na tribini sa temom »Fašistička pretnja«, gradjani Srbije ne bi ni znali da u Srbiji postoje Musolinijevi sledbenici, pa i nekakva “Antifašistička asocijacija” u skladu sa tim. Ista asocijacija je i organizovala pomenutu tribinu.
I »srpski fasišti« su veoma zanimljiva pojava jer, ne samo da su se obukli u crne kožne jakne »skinhedsa« i »darkera«, već su se i nazvali »Nacionalni stroj«. Koliko je reč »stroj« neprimerena srpskom jeziku –ne treba ni govoriti.
U svakom slučaju Srbija se fašistički ustrojila, dovoljno da svi udarni mediji, posebno »nacionalna televizija« o tome naveliko izveštavaju, a »upućeni analitičari« i političari osudjuju. Glasni su taman toliko da to dopre tamo gde treba- do Saveta Evrope i UN. A onda neka se pripazi malo Srbija, kad joj priprete nove sankcije i osuda »Medjunarodne zajednice«. Jer, kakvi su »ratoborni« i »genocidni« Srbi još mogu i Rajhstag ponovo da zapale, pa i novog firera da iznedre. A onda, eto i novog svetskog rata.
Ali, odakle fašizam u Srbiji i socijalni bunt baš u socijalističkoj Francuskoj? Nešto ovde nije logično.
Možda je najbolji sagovornik za ovu temu pokretač Srpsko-evropskog Degolističkog Pokreta (SEDEP) i klinički psiholog dr Mila Alečković Nikolić, koja već trideset godina živi izmedju Srbije i Francuske. Poslednjih pet »demokratskih« godina ona upravo pokušava da raznim društvenim aktivnostima ukaže ovdašnjoj vladajućoj garnituri, ali i javnosti, na velike zablude koje u Srbiji postoje kada se govori o Evropskoj uniji i uopšte o kapitalizmu i demokratiji zapadnog tipa.

Svedok: Koliko je zaista težak život obojenih imigranata u Francuskoj, koji se smatraju siromašnima i obespravljenima, u odnosu na život siromašnih i nezaposlenih Srba u Srbiji danas? Zašto kod nas još nema socijalnog bunta?

Mila Alečković Nikolić: Francuska, zemlja azila, siromašne ljude vekovima ne deli prema boji kože. Nezaposleni Francuzi, posebno Muslimani, prolaze još i najbolje u odnosu na druge defavorizovane gradjane, jer im država daje visoke »alokacije«, plus za svako dete ( po par stotina evra), a upravo oni imaju brojne porodice. Ne kažem da siromašnih nema, ali država zaista mnogo daje za socijalnu pomoć. Daje im čak i državne stanove u posebnim kvartovima, pa zato izgleda kao da žive u getoima. Imaju i potpuno besplatno lečenje. Ja, koja se upravo borim za centralno-evropsko SOCIJALNO društvo, a radila sam 1992.god. u Francuskoj dijagnostiku u centru za izbeglice i siromašne, tvrdim da ovo nije glavni uzrok nemira.
Što se našeg naroda tiče, Srbi su danas uplašeni i zbunjeni jer im niko, osim nas iz evropske dijaspore ne kaže da je demokratija duga i stalna borba , a ne završeno konformističko stanje. Jer šta će vam demokratija ako ne želite da se borite za neku ideju ili za pravdu. Grase za Ameriku kaže - tipična zemlja prava, a bez pravde! Poznato je nama psiholozima i to da je čovek na funkciji vrlo sužene percepcije i da brzo počinje da se odvaja od stvarnosti i onih koji su ga birali.

Zato za nas koji to konkretno i uporno objašnjavamo postoji, ne samo velika medijska blokada, već se angažuju i razni duševni bolesnici koji imaju zadatak da nas maksimalno kompromituju u očima onih koji naš rad prate. A mi smo najviše aktivni u dijaspori.

Današnja Srbija je socijalno vrlo nepravedno društvo, a kapitalizma XXI veka bez jakih sindikata nema. Ne može se javna potrošnja smanjivati na penzionerima, a da to prethodno nije učinjeno u političkoj administraciji. Na žalost, udaranja u lonce i šerpe su izgleda iscrpla naše ljude, jer nove političke garniture u Srbiji za sada nema. Ali, čim se pojavi, ponovo će se probuditi i revolt.

S. Zašto nemiri nisu izbili u Engleskoj, kad i oni imaju veliki broj siromašnih Muslimana? Može li protest takvih razmera zaista biti spontan?

MAN: Bler je »kuče na lancu Dž. Buša«, kaže jedna njegova sugradjanka, jer Engleska sledi sve US ratove. U Engleskoj eksplozije organizuju sami islamski, antiamerički fanatici , dok u Francuskoj službenici CIA instrumentalizuju nesrećne muslimanske delikvente protiv Francuske, kao što su nekada, koristeći naivne studente, dizali demonstracije da obore De Gola. Zašto? Današnju Francusku oni žele da kazne zbog neučestvovanja u ratu u Iraku. Potrebno im je da stvore utisak da je rezultat slanja trupa u Irak i neslanja trupa- isti, te da se francuski pacifizam ne isplati. Sve ovo je strategija CIA pre nego sto počnu rat u sledećoj zemlji, možda Iranu ili Siriji, kako bi obezbedili da i francuske trupe tamo idu. Anglosaksonski vojni vagoni su se posle eksplozija u Londonu ispraznili, a po američkim podacima u Iraku je samo za dve godine poginulo 26 000 američkih vojnika i vojnih saradnika, pa je rat preveliki teret samo za SAD. Mrtvačke sanduke ne smeju ni da pokažu svojim gradjanima, pa su zvanični gubici »samo« oko 2100 vojnika. Potrebno je im je francusko topovsko meso i zato treba izazvati mržnju prema islamistima.
Ali, to je pogrešan politički račun. Degolistički krugovi će ipak odneti prevagu i u Francuskoj i u Nemačkoj i više niko neće ići u ratove za račun US ekonomije. Ta epoha je završena.

S: Da li su i protesti u Francuskoj deo globalne strategije stvaranja »kontrolisanog haosa« iz koga treba da nastane Novi Svetski Poredak?

MAN: U pravu ste, treba videti knjigu majora Pjer Anri Binela »Bliski Istok-svetski rat« i onda sve postaje jasno. Bliskoistočni rat je zvanično počeo 1967. i još se nije završio. Zaraćene strane i dalje ratuju, u SAD su to Bušovi neokonzervativci i ratni bankari protiv islamskih fanatika, a u Evropi suprotstavljeni lobiji. Danas je sukob prenet u svaku zemlju sveta. Aman, London, Madrid, Njujork, Šarm el Šejk, Bali...
Zanimljivo je da »Hag« i Amerika to ne primećuju i niko za područje Bliskog istoka ne predlaže osnivanje suda za ratne zločine.
»Neuspeh kakav svet nije video!« opisao je Ameriku Volt Vitman. »Zašto pišete tako tragične stvari o Americi?«, ukorio je Kongres Artura Milera 1957. godine. A pismo Džefersona Vašingtonu 1792. godine značilo je kraj nade i početak sukoba veterana revolucije i Torijevih finansijera. Već tada se rodio sistem ličnih interesa, korupcije i večnih ratova na tudjim teritorijama. Naš prijatelj Mark Tven, odpadnik »Carstva«, sve je to u svom pesimizmu na vreme video. Ovo govorim jer sam jedno vreme i živela u Americi.
Ali, degolistička slika sveta nije protiv multipolarnog globalizma, nego je protiv hegemoničnog globalizma jedne sile koja već dugo nema spoljnu, već samo vojnu politiku.

S: Predstoje izbori za predsednika Francuske 2007. Pretpostavlja se da će glavni rivali biti sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nikolas Sarkozi i premijer Dominik De Vilpen? Da li ovo nasilje ima neke veze sa tim, obzirom da je Sarkozi blizak anglo-američkom neokonzervativnom krilu?
MAN: TO je pravi uzrok. U Francuskoj je već počela predsednička kampanja niskog intenziteta za 2007. godinu i u njoj su suprotstavljeni bušovac Sarkozi i Vilpen koji nastupa s parolom »jedan Degolista za Francusku«. Vilpen je održao čuveni govor u Ujedinjenim nacijama u kome je rekao da Francuska neće slati trupe u Irak i da na to poziva sve slobodne ljude sveta, a nedugo posle toga, njegov suparnik, Sarkozi, Americi se javno izvinuo zbog ovog stava Francuske. Naravno, u svoje ime.
Sarkozi je i ovom prilikom želeo da oslabi popularnost premijera Vilpena, te je namerno izvredjao demonstrante nazivajući ih ološem. Želeo je da se pokaže kao jak »ministar policije«, ali nije predvideo da će dogadjaji toliko eskalirati i postigao je upravo kontraefekat.
Vilpen će nemire smiriti, jer je Francuz rodjen u Maroku i jer je to jedini čovek koji je francuske imame naterao da uče francuski jezik. Ali muslimanski element, koji je lako fanatizovati, ostaće i dalje faktor za destabilizaciju degolističke Francuske i čitave Evrope. CIA upravo to radi.
Sve je to naš general Šarlo, na koga je CIA nekoliko puta organizovala atentat, davno predvideo. Govorio je - obavimo pravednu dekolonijalizaciju, platimo odštete zemljama, ali nemojmo ih kao jevtinu radnu snagu dovoditi brodovima u Francusku. Pompiduova bankarska desnica, a ni kasnija demagoška levica, nisu ga slušale. I desilo se to na šta je De Gol upozoravao.
Danas, samo povratak na vlast degolističkih krugova u Francuskoj i Nemačkoj može da spase Evropu, a onda i Balkan.
S:Kako bi se pobeda jednog ili drugog odnosila na dogadjanja na Balkanu, posebno u Srbiji?
MAN: Što se Srbije tiče, ona je danas, iako to možda neki u vlasti nisu hteli, u interesnoj zoni SAD. Mi smo pustili Nato vojne trupe da šetaju svuda iako one nikoga neće braniti, a upravo De Gol im je dao rok od 21. februara do 8. juna 1966. da napuste teritoriju Francuske. Francuska ni danas nije u vojnom delu Nato, što znači da nije pod komandom US generala, već samo svojih. Tako francuski piloti u Nato-u uvek mogu da smrtonosni tovar namenjen civilima istovare negde u more.
Ako na vlast u Francuskoj dodje Sarkozi, za nas u Srbiji će biti još gore, a ako pobedi Vilpen, počeće borba za pravu Evropu i svi koji žele tu pravu Evropu biće mnogo bolje tretirani i u otadžbini.
Ja verujem da je Velika Degolisticka Evropa na liniji Pariz-Berlin-Moskva jedina koja će preživeti krvave atentate i eksplozije, i jedina koja može da smiri islam. Ali ratni lobi SAD upravo ovo neće. Njima je potrebna mala briselska nemoćna Evropica i »islamska teroristička pretnja« da bi opravdavali nove predvidjene ratove i stalni profit ratne industrije. A islam je veoma lako fanatizovati, oni to dobro znaju jer su naslednici Engleske, koja islam instrumentalizuje od vremena kraljice Viktorije.
Naš Srpsko Evropski Neogdegolistički Pokret (SEDEP) upravo juče je dobio pismo od premijera De Vilpena u kome nam se zahvaljuje za podršku. I mi Srbi iz SEDEP-a bićemo u njegovoj predsedničkoj kampanji, kao i Evropljani: Galoa, Binel, Bataj, Bario, Grase, de Grosuvr, Gaudenzi, Ernesto Mila, Dugin, Galovej, Laugland, Handke, Sloterdajk, francuska ministarka odbrane Alio Mari... I pobedićemo!

Dr Alečković Nikolić je upravo objavila knjigu »Ko to priča o Evropi« u kojoj nastoji da objasni u kakvoj su zabludi naši političari, kao i gradjani, kada veruju da je samo naše priključenje EU sasvim dovljno da u Srbiji počne da se živi bogato i bezbrižno. Ova knjiga, na žalost, mnogima će biti kao šamar koji će ih vratiti u stvarnost iz »demokratskog« sanjarenja o lepom i raskošnom evropskom životu, koji za nas samo što nije počeo.
Francuzi su, medjutim, sanjaranja o proameričkoj EU, već odbacili, odbacujući i loš proatlantski nacrt evropskog Ustava i odlazak u osvajačke ratove. Sada su gradjani Francuske suočeni samo sa realnošću- a to je da nema slobode i ekonomskog razvoja dok se svaki pojedinac, kao i narod u celini, za to ne izbori sam. Nikada se u istoriji ništa nije dobijalo bez borbe samo priključenjem moćnom dželatu.
To mora da shvati i Srbija. Samo, kada?


Objavljeno u “Svedoku”, novembar 2005.