SOCIJALNI BUNT U SRBIJI MOŽE DA ORGANIZUJE SAMO CIA...

SOCIJALNI BUNT U SRBIJI MOŽE DA ORGANIZUJE SAMO CIA,
KAO ŠTO TO SADA ČINI U FRANCUSKOJ
(INTERVJU SA MILOM ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ)


Neobičan je socijalni bunt u Francuskoj, zemlji koja u Evropi upravo najviše troši na socijalnu zaštitu svog stanovništva. Nezadovoljstvo je najveće baš u gradovima gde lokalnu vlast imaju socijalisti levičari. Takodje, iako siroti i neuki, maloletni i izolovani, buntovnici sa socijalnog dna uspeli su da naprave pravu fabriku za molotovljeve koktele kako bi organizovano palili hiljade automobila širom Francuske. Baš kao i državne institucije.
Takodje, mada su rasno diskriminisani, mladi koji potiču iz imigrantskih porodica afričkog porekla nerado napuštaju Francusku i pored sveg zla koje im priredjuje nova domovina.
Malo dalje, u Srbiji, nikad veći socijalni mir, iako se ljudi bukvalno sami ubijaju od bede i obespravljenosti. Mladi iz Srbije i dalje beže u inostranstvo, često baš u Francusku, ali niko ne izlazi na ulice, pred vladu, parlament, ne pali automobile nezasitih i korumpiranih poslanika, ministara i ostalog državnog činovništva. Ne oštećuju se skupoceni džipovi sa zatamljenim staklima, simboli lokalnih mafijaša i elitnih skorojevića. Do juče poznati kao »niko i ništa«, a danas »veliki biznismeni« i partijski i državni funkcioneri, kod gradjana samo izazivaju verbalno negodovanje. Ali organizovanog bunta nema. Nema ni »nestašnih« maloletnika koji bi palili i razbijali skupe automobile, kockarnice, raskošne butike, potpuno neprimerene domaćoj ekonomiji.
Proteste ne organizuju ni takozvane opozicione stranke koje se samo retorički zalažu za opšte hapšenje i obračun sa kriminalom.
Umesto svega toga, baš u sredinama gde ista radikalna opozicija drži lokalnu vlast - divljaju “neonacisti” i “neofašisti”. Ne nemački i italijanski, ne albanski, niti madjarski, već – srpski (!?) Da incidenti nisu izbili baš na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na tribini sa temom »Fašistička pretnja«, gradjani Srbije ne bi ni znali da u Srbiji postoje Musolinijevi sledbenici, pa i nekakva “Antifašistička asocijacija” u skladu sa tim. Ista asocijacija je i organizovala pomenutu tribinu.
I »srpski fasišti« su veoma zanimljiva pojava jer, ne samo da su se obukli u crne kožne jakne »skinhedsa« i »darkera«, već su se i nazvali »Nacionalni stroj«. Koliko je reč »stroj« neprimerena srpskom jeziku –ne treba ni govoriti.
U svakom slučaju Srbija se fašistički ustrojila, dovoljno da svi udarni mediji, posebno »nacionalna televizija« o tome naveliko izveštavaju, a »upućeni analitičari« i političari osudjuju. Glasni su taman toliko da to dopre tamo gde treba- do Saveta Evrope i UN. A onda neka se pripazi malo Srbija, kad joj priprete nove sankcije i osuda »Medjunarodne zajednice«. Jer, kakvi su »ratoborni« i »genocidni« Srbi još mogu i Rajhstag ponovo da zapale, pa i novog firera da iznedre. A onda, eto i novog svetskog rata.
Ali, odakle fašizam u Srbiji i socijalni bunt baš u socijalističkoj Francuskoj? Nešto ovde nije logično.
Možda je najbolji sagovornik za ovu temu pokretač Srpsko-evropskog Degolističkog Pokreta (SEDEP) i klinički psiholog dr Mila Alečković Nikolić, koja već trideset godina živi izmedju Srbije i Francuske. Poslednjih pet »demokratskih« godina ona upravo pokušava da raznim društvenim aktivnostima ukaže ovdašnjoj vladajućoj garnituri, ali i javnosti, na velike zablude koje u Srbiji postoje kada se govori o Evropskoj uniji i uopšte o kapitalizmu i demokratiji zapadnog tipa.

Svedok: Koliko je zaista težak život obojenih imigranata u Francuskoj, koji se smatraju siromašnima i obespravljenima, u odnosu na život siromašnih i nezaposlenih Srba u Srbiji danas? Zašto kod nas još nema socijalnog bunta?

Mila Alečković Nikolić: Francuska, zemlja azila, siromašne ljude vekovima ne deli prema boji kože. Nezaposleni Francuzi, posebno Muslimani, prolaze još i najbolje u odnosu na druge defavorizovane gradjane, jer im država daje visoke »alokacije«, plus za svako dete ( po par stotina evra), a upravo oni imaju brojne porodice. Ne kažem da siromašnih nema, ali država zaista mnogo daje za socijalnu pomoć. Daje im čak i državne stanove u posebnim kvartovima, pa zato izgleda kao da žive u getoima. Imaju i potpuno besplatno lečenje. Ja, koja se upravo borim za centralno-evropsko SOCIJALNO društvo, a radila sam 1992.god. u Francuskoj dijagnostiku u centru za izbeglice i siromašne, tvrdim da ovo nije glavni uzrok nemira.
Što se našeg naroda tiče, Srbi su danas uplašeni i zbunjeni jer im niko, osim nas iz evropske dijaspore ne kaže da je demokratija duga i stalna borba , a ne završeno konformističko stanje. Jer šta će vam demokratija ako ne želite da se borite za neku ideju ili za pravdu. Grase za Ameriku kaže - tipična zemlja prava, a bez pravde! Poznato je nama psiholozima i to da je čovek na funkciji vrlo sužene percepcije i da brzo počinje da se odvaja od stvarnosti i onih koji su ga birali.

Zato za nas koji to konkretno i uporno objašnjavamo postoji, ne samo velika medijska blokada, već se angažuju i razni duševni bolesnici koji imaju zadatak da nas maksimalno kompromituju u očima onih koji naš rad prate. A mi smo najviše aktivni u dijaspori.

Današnja Srbija je socijalno vrlo nepravedno društvo, a kapitalizma XXI veka bez jakih sindikata nema. Ne može se javna potrošnja smanjivati na penzionerima, a da to prethodno nije učinjeno u političkoj administraciji. Na žalost, udaranja u lonce i šerpe su izgleda iscrpla naše ljude, jer nove političke garniture u Srbiji za sada nema. Ali, čim se pojavi, ponovo će se probuditi i revolt.

S. Zašto nemiri nisu izbili u Engleskoj, kad i oni imaju veliki broj siromašnih Muslimana? Može li protest takvih razmera zaista biti spontan?

MAN: Bler je »kuče na lancu Dž. Buša«, kaže jedna njegova sugradjanka, jer Engleska sledi sve US ratove. U Engleskoj eksplozije organizuju sami islamski, antiamerički fanatici , dok u Francuskoj službenici CIA instrumentalizuju nesrećne muslimanske delikvente protiv Francuske, kao što su nekada, koristeći naivne studente, dizali demonstracije da obore De Gola. Zašto? Današnju Francusku oni žele da kazne zbog neučestvovanja u ratu u Iraku. Potrebno im je da stvore utisak da je rezultat slanja trupa u Irak i neslanja trupa- isti, te da se francuski pacifizam ne isplati. Sve ovo je strategija CIA pre nego sto počnu rat u sledećoj zemlji, možda Iranu ili Siriji, kako bi obezbedili da i francuske trupe tamo idu. Anglosaksonski vojni vagoni su se posle eksplozija u Londonu ispraznili, a po američkim podacima u Iraku je samo za dve godine poginulo 26 000 američkih vojnika i vojnih saradnika, pa je rat preveliki teret samo za SAD. Mrtvačke sanduke ne smeju ni da pokažu svojim gradjanima, pa su zvanični gubici »samo« oko 2100 vojnika. Potrebno je im je francusko topovsko meso i zato treba izazvati mržnju prema islamistima.
Ali, to je pogrešan politički račun. Degolistički krugovi će ipak odneti prevagu i u Francuskoj i u Nemačkoj i više niko neće ići u ratove za račun US ekonomije. Ta epoha je završena.

S: Da li su i protesti u Francuskoj deo globalne strategije stvaranja »kontrolisanog haosa« iz koga treba da nastane Novi Svetski Poredak?

MAN: U pravu ste, treba videti knjigu majora Pjer Anri Binela »Bliski Istok-svetski rat« i onda sve postaje jasno. Bliskoistočni rat je zvanično počeo 1967. i još se nije završio. Zaraćene strane i dalje ratuju, u SAD su to Bušovi neokonzervativci i ratni bankari protiv islamskih fanatika, a u Evropi suprotstavljeni lobiji. Danas je sukob prenet u svaku zemlju sveta. Aman, London, Madrid, Njujork, Šarm el Šejk, Bali...
Zanimljivo je da »Hag« i Amerika to ne primećuju i niko za područje Bliskog istoka ne predlaže osnivanje suda za ratne zločine.
»Neuspeh kakav svet nije video!« opisao je Ameriku Volt Vitman. »Zašto pišete tako tragične stvari o Americi?«, ukorio je Kongres Artura Milera 1957. godine. A pismo Džefersona Vašingtonu 1792. godine značilo je kraj nade i početak sukoba veterana revolucije i Torijevih finansijera. Već tada se rodio sistem ličnih interesa, korupcije i večnih ratova na tudjim teritorijama. Naš prijatelj Mark Tven, odpadnik »Carstva«, sve je to u svom pesimizmu na vreme video. Ovo govorim jer sam jedno vreme i živela u Americi.
Ali, degolistička slika sveta nije protiv multipolarnog globalizma, nego je protiv hegemoničnog globalizma jedne sile koja već dugo nema spoljnu, već samo vojnu politiku.

S: Predstoje izbori za predsednika Francuske 2007. Pretpostavlja se da će glavni rivali biti sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nikolas Sarkozi i premijer Dominik De Vilpen? Da li ovo nasilje ima neke veze sa tim, obzirom da je Sarkozi blizak anglo-američkom neokonzervativnom krilu?
MAN: TO je pravi uzrok. U Francuskoj je već počela predsednička kampanja niskog intenziteta za 2007. godinu i u njoj su suprotstavljeni bušovac Sarkozi i Vilpen koji nastupa s parolom »jedan Degolista za Francusku«. Vilpen je održao čuveni govor u Ujedinjenim nacijama u kome je rekao da Francuska neće slati trupe u Irak i da na to poziva sve slobodne ljude sveta, a nedugo posle toga, njegov suparnik, Sarkozi, Americi se javno izvinuo zbog ovog stava Francuske. Naravno, u svoje ime.
Sarkozi je i ovom prilikom želeo da oslabi popularnost premijera Vilpena, te je namerno izvredjao demonstrante nazivajući ih ološem. Želeo je da se pokaže kao jak »ministar policije«, ali nije predvideo da će dogadjaji toliko eskalirati i postigao je upravo kontraefekat.
Vilpen će nemire smiriti, jer je Francuz rodjen u Maroku i jer je to jedini čovek koji je francuske imame naterao da uče francuski jezik. Ali muslimanski element, koji je lako fanatizovati, ostaće i dalje faktor za destabilizaciju degolističke Francuske i čitave Evrope. CIA upravo to radi.
Sve je to naš general Šarlo, na koga je CIA nekoliko puta organizovala atentat, davno predvideo. Govorio je - obavimo pravednu dekolonijalizaciju, platimo odštete zemljama, ali nemojmo ih kao jevtinu radnu snagu dovoditi brodovima u Francusku. Pompiduova bankarska desnica, a ni kasnija demagoška levica, nisu ga slušale. I desilo se to na šta je De Gol upozoravao.
Danas, samo povratak na vlast degolističkih krugova u Francuskoj i Nemačkoj može da spase Evropu, a onda i Balkan.
S:Kako bi se pobeda jednog ili drugog odnosila na dogadjanja na Balkanu, posebno u Srbiji?
MAN: Što se Srbije tiče, ona je danas, iako to možda neki u vlasti nisu hteli, u interesnoj zoni SAD. Mi smo pustili Nato vojne trupe da šetaju svuda iako one nikoga neće braniti, a upravo De Gol im je dao rok od 21. februara do 8. juna 1966. da napuste teritoriju Francuske. Francuska ni danas nije u vojnom delu Nato, što znači da nije pod komandom US generala, već samo svojih. Tako francuski piloti u Nato-u uvek mogu da smrtonosni tovar namenjen civilima istovare negde u more.
Ako na vlast u Francuskoj dodje Sarkozi, za nas u Srbiji će biti još gore, a ako pobedi Vilpen, počeće borba za pravu Evropu i svi koji žele tu pravu Evropu biće mnogo bolje tretirani i u otadžbini.
Ja verujem da je Velika Degolisticka Evropa na liniji Pariz-Berlin-Moskva jedina koja će preživeti krvave atentate i eksplozije, i jedina koja može da smiri islam. Ali ratni lobi SAD upravo ovo neće. Njima je potrebna mala briselska nemoćna Evropica i »islamska teroristička pretnja« da bi opravdavali nove predvidjene ratove i stalni profit ratne industrije. A islam je veoma lako fanatizovati, oni to dobro znaju jer su naslednici Engleske, koja islam instrumentalizuje od vremena kraljice Viktorije.
Naš Srpsko Evropski Neogdegolistički Pokret (SEDEP) upravo juče je dobio pismo od premijera De Vilpena u kome nam se zahvaljuje za podršku. I mi Srbi iz SEDEP-a bićemo u njegovoj predsedničkoj kampanji, kao i Evropljani: Galoa, Binel, Bataj, Bario, Grase, de Grosuvr, Gaudenzi, Ernesto Mila, Dugin, Galovej, Laugland, Handke, Sloterdajk, francuska ministarka odbrane Alio Mari... I pobedićemo!

Dr Alečković Nikolić je upravo objavila knjigu »Ko to priča o Evropi« u kojoj nastoji da objasni u kakvoj su zabludi naši političari, kao i gradjani, kada veruju da je samo naše priključenje EU sasvim dovljno da u Srbiji počne da se živi bogato i bezbrižno. Ova knjiga, na žalost, mnogima će biti kao šamar koji će ih vratiti u stvarnost iz »demokratskog« sanjarenja o lepom i raskošnom evropskom životu, koji za nas samo što nije počeo.
Francuzi su, medjutim, sanjaranja o proameričkoj EU, već odbacili, odbacujući i loš proatlantski nacrt evropskog Ustava i odlazak u osvajačke ratove. Sada su gradjani Francuske suočeni samo sa realnošću- a to je da nema slobode i ekonomskog razvoja dok se svaki pojedinac, kao i narod u celini, za to ne izbori sam. Nikada se u istoriji ništa nije dobijalo bez borbe samo priključenjem moćnom dželatu.
To mora da shvati i Srbija. Samo, kada?


Objavljeno u “Svedoku”, novembar 2005.