UGO ČAVEZ – AMERIČKI NEPRIJATELJ BR.1

UGO ČAVEZ – AMERIČKI NEPRIJATELJ BR.1


Piše:
Ivona Živković

Veneceuelanski predsednik Ugo Čavez već je velikim slovima upisan u istoriju, ne samo Latinske Amerike, već i čitavog sveta. Gotovo da nema ličnosti nakon Drugog svetskog rata, osim Fidela Kastra, koja se tako žestoko i uspešno suprostavila američkoj imperijalističkoj politici i krupnom kapitalu.
Čavez je danas u svetu simbol antiglobalističkog pokreta i pravi heroj u borbi protiv neoliberalizma i multinacionalnog korporativnog biznisa, koji već decenijama isisava bogatstva zemalja Južne Amerike ostavljajući u njima siromašan narod.
Kao socijalista i levičar Čavez se zaleže za integraciju latino-američkih zamalja i njihov zajednički nastup na svetskom tržištu, a pre svega u borbi protiv američkog neoliberalizma. Takodje se zalaže za tešnju saradnju zemalja Latinske Amerike sa zemljama Trećeg sveta. Na žalost, večito prisutni prsti kolonista, koji latino- američke zemlje vekovima ekspoatišu, a političare zavadjaju i dele, onemogućavaju narodima ovog bogatog kontinenta da u tom bogatstvu uživa. Zato Čavez predsednike Kube, Brazila i Kolumbije naziva svojom braćom koju američki imperijalsiti ne smeju ničim zacvaditi. Kao svog idola oduvek je smatrao Simona Bolivara.
Kako su svi vodeći mediji u Venecueli privatni i pod kontrolom opozicije, a nju predvode bogati oligarsi u sprezi sa multinaionalnim kapitalom i američkom administracijom, Čavez ima samo državnu televiziju. Tu se on svake nedelje pojavljuje u emisiji “Halo, predsedniče” i otvoreno razgovara sa gradjanima, objašnjava u detalje svoje susrete sa državnicima, sa biznismenima, objašnjava im gde će se uvesti struja graditi put, montirati nova bolnica, škola…
Evo kako se on, u toj emisiji, obraća kolumbijskim predsedniku:
“Ne verujem nimalo da je tačno ono što piše u naslovima većine današnjih novina u Venecueli, niti da su tačni naslovi u kolumbijskoj i medunarodnoj štampi u vezi sa Vašom izjavom, prijatelju moj, uopšte ne verujem da o toj temi treba da se raspravlja na nekom državničkom samitu. I vi i ja dobro znamo kakvi su ti samiti. Vi lično ste ih skoro kritikovali, prijatelju moj; ja sam ih uvek kritikovao, kritikovao sam ih u smislu da su to samiti već prethodno pripremljeni, sa agendom koju su izradili strucnjači, ministarstva inostranih poslova, i kad mi, predsednici, dodjemo tamo, dokumenta su već gotova, izjave su već spremne, tako da u većini slučajeva odemo da održimo neki govor ili da ručamo. Uglavnom, ja sam pokušavao da iznesem teme koje bi pokrenule raspravu ali, kao što znate, te debate se uglavnom izbegnu ili se ne prihvate zbog nedostatka vremena. Dobro, završio se ručak, sada moramo da se slikamo; po podne je zatvaranje i grupna slika za rastanak. Toliko o samitima. I od Vas sam čuo da kritikujete taj koncept samita na poslednjim sastancima koje smo održali u Južnoj Americi krajem 2004. godine…”
Amerikanci kao i njihovi korumpirani poslovni saradnici u Venecueli, a koje sačinjava uglavnom manji procenat bogatog stanovništva bele rase, činli su i čine sve kako bi Čaveza sa vlasti sklonili.
Organizovan je najpre puč 2002. kada je vojska uhapsila Čaveza. Svi mediji koje su držali bogataši preneli su informaciju da je on podneo ostavku na mesto predsednika. Ali siromašan narod, koji je u Čavezu video svog lidera i spasitelja, u to nije poverovao i masovno je izašao na ulice.
Jedan vojni oficir, lojalan Čavezu, oslobodio ga je tada iz zatvora i Čavez se vratio na vlast.
Za puč je Čavez direktno optužio SAD. ”Posedujem pisane izvestaje o vremenu kada su dvojica američkih oficira, vojnih savetnika pri američkoj ambasadi u Karakasu, ušla i izašla iz glavnog staba pobunjenika", rekao je tada Čavez u intervjuu britanskoj televiziji BBC.
Američka vlada je odmah demantovala takve navode.
Zatim su 2003. organizovane velike demonstracije opozicije, o čemu su svi svetski mediji izveštavali, nazivajući Čaveza uzurpatorom vlasti i diktatorom koji se obrušio na sve institucije: privrednu komoru, medije, katoličku crkvu.... Za Amerikance on je autokrata, ludak, saveznik sa diktatorima Gadafijem i Kastrom i Sadamom Huseinom (koji ga je prilikom njegove poste Iraku lično provozao svojim kolima). Skupove podrške Čavezu, koji su bili daleko masovniji sa siromašnim stanovništvom indijansko - afričkog porekla, ovi mediji nisu prikazivali.
Izbio je zatim i generalni štrajk zaposlenih u naftnoj industriji koji su predvodili službenici, ali i srednji poslovni stalež, pro-američki orijentisan. Štrajk je pretio da uništi ekonomski sistem zemlje pa ih je Čavez nazvao izdajnicima sopstvene države i saboterima sopstvene ekonomije.
Ipak Čavez se nije dao već je iskoristio sva ovlašćenja predsednika države. Tako je dekretima odobrio privremenu zaplenu svih kamiona, brodova, aviona koji su poslužili za prevoz nafte, gasa i hrane. Naložio je i kontrolu i zaplenu svih prehrambenih artikala kako niko ne bi pravio veštačke nestašice skrivajući je po magacinima.
Kad su videli da će ostati potpuno bez svog unosnog biznisa sa naftom štajkači su se nakon dva meseca povukli.
Ali, opozicija se nije smirila. Usledio je ubrzo zahtev da se narod na referendumu izjasni protiv vladavine Čaveza, jer je njegova politika predstavljala pretnju za dobre odnose sa drugim državama, posebno SAD. Nešto u smislu »ne možemo protiv celog sveta«. Preko svih medija koje je inače kontrolisla opozicija, iznošeni su žestoke optužbe protiv Čaveza, pa je on čak i proglašavan ludim. Posebno su neki globalni mediji vešto uzimali isečke iz Čavezovih nastupa dokazujući kako ga povremeno hvata ludilo. Na ruku im je išlo to što je Čavez veoma temperamentan i pričljiv. Čavez je imao samo državnu televiziju, ali i to mu je bilo dovoljno da mu gradjani na referendumu ubedljivo izglasaju poverenje do kraja mandata 2006.
Nakon toga, Čaveza su pripadnici CIA pokušali jednostavno da likvidiraju, kada je išao na zasedanje generalne skupštine u Njujork, a zatim su planirali da napadnu njegov štab u trenutku dok nacija bude žalila za predsednikom. Bezbednosne službe Venecuele su to osujetile.
I prilikom prošlonedeljne posete Parizu, Čavez je izjavio, ne samo da SAD i dalje nastoje da ga likvidiraju, već i da spremaju vojnu invaziju na Venecuelu. Upozorio je i da bi takav napad žestoko podigao cene nafte.
"Ako bi pokušali da Venecelu napadnu direktnom invazijom, zaboraravite naftu. Svakog dana, šaljemo 1,5 mliona barela nafte u SAD. Cena sirove nafte bi mogla biti 150 dolara za barel« izjavio je na konferenciji za novinare u Parizui dodao: "To što Pat Robertson, duhovni savetnik Gospodina Buša poziva na moje ubistvo, bilo bi zaista mnogo jeftinije, nego invazija".
Venecuela je peti najveći izvoznik nafte u svetu i veliki snabdevač Amerike. CIA procenjuje da američko tržište absorbuje skoro 57% od ukupnog venecuelanskog izvoza. Čavez kaže da je naftom već izvršio invaziju na Ameriku. Njegova zemlja ima osam naftnih rafinerija i 14.000 benzinskih stanica širom SAD.
Čavez, takodje, stalno naglašava da on nema ništa protiv američkog naroda, koji mu je jako drag i čak je za vreme katastrofe u Nju Orleansu nudio besplatnu naftu. Ali on smatra da je američka vlada zlo, ne samo za Venecuelu i mnoge druge zemlje, već i za sopstveni narod. Takodje, Čavez je mnogim siromašnim zemljama spreman da naftu prodaje mnogo jeftinije, što krupni kapitalisti smatraju nedopustiviom »izvozom revolucije«.
Čavez je za SAD ipak najoposniji zbog njegovih dobrih odnosa sa Kinom, koja posteje sve veći potrošač nafte i zainteresovana je za naftu iz Venecele. Kineska petrolejska kompanija CNPC u Venecueli već koristi dva velika petrolejska polja, Intercampo Norte i Carcoles. Čavez je Pekingu ponudio i dalji pristup energetskim rezervama svoje zemlje. Ovo preusmeravanje nafte u Kinu, izludjuje američku vladu i naftaški lobi koji zastupa Džordž Buš.
Udarac Americi Čavez je zadao i kada je naftu počeo da prodaje za evre, umesto dolara što teško pogadja i američku finansijsku strukturu koja počiva na naftnom dolaru.
Čavez je napravio i savez sa Kubom i Brazilom želi da ga proširi na sve zemlje Latinske amerike, kreirajući svoju »naftnu diplomatiju«.


ANTRFILE 1
Čavez je rodjen 1954. Otac mu je bio seoski učitelj, a odrastao je sa šestoro braće i sestara. Poreklo mu je indijansko-afričko. Iako je majka želela da postane katolički sveštenik, Čaveza je više privlačila nauka, vojska, tehnika, ali se zanimao i za prirodu i muziku.
Malo ko od dece iz njegovog okruženja uspevao je, zbog siromaštva, da se upiše na fakultet. Čavez je uspeo da dobije diplomu osmog stepena sa zvanjem vojnog naučnika i inženjera. Upisao je i političke nauke, ali nikada nije diplomirao. Priključio se vojsci.
Još 1992. Čavez je pokušao da izvrši puč, kako bi sa vlasti sklonio političare koje je finansirao američki korporativni biznis, pa su domaći oligarsi pomoću stranaca pokupovali sve najmoćnije venecuelanske kompanije. Ova korumpirana vlast imala je jedino zadatak da moćnim multinacionalnim kompanijama omogućava eksploataciju nafte i drugih rudnih bogatstava Venecuela, kao i jeftinu radnu snagu sopstvenog naroda.
Puč nije uspeo i Čavez je završio u zatvoru. Čim je izašao iz zatvora 1994. nastavio je političku borbu, osnivajući narodni »Pokret za Petu republiku«. Na demokratskim regularim izborima 1998. osvaja vlast i postaje 61. venecuelanski predsednik.
Već sledeće godine na referendumu provlači novi Ustav, a nakon toga ponovo izlazi na izbore 2000. i opet ubedljivo pobedjuje.
Iz dva braka ima četiri ćerke.


ANTFILE 2
Ugo Čavez je i u unutrašnjoj politici učinio ogroman napredak. Ekonomski rast u Venecueli je udvostručen, a opala je i nezaposlenost i smanjeno je siromaštvo. Čavez je lansirao veliki program protiv siromaštva, otvorio brojne besplatne klinike za siromašne i poveo ogromnu obrazovnu kampanju koja je obuhvatila preko milion nepismenih gradjana. Takode je nadgledao davanje zemljišta siromašnim, a sproveo je i eksporoprijaciju velikih poseda koje su godinama držali bogataši. Čavez je, jednostavno, narodni predsednik.


ANTRFILE 3
Ono što najviše plaši Amerikance je što je Venecuela od Rusije kupila 50 usavršenih Migova 29, 40 helikoptera opremljenih za napade na brodove. Iste Migova ima i Kuba, pa su Venecuelanski piloti tamo otišli na obuku. Migovi su osposobljeni da nose ubojite »pametne« rakete »SS-N-25 Onyx«, koje putuju brzinom 2,9 maha. Sila udara im je tolika, da konvencionalnim punjenjem mogu da potope svaki tanker ili nosač aviona u radijusu od 200 kilometara.
Kuba je dobila na poklon četiri ovakve rakete, a Venecuela ih je kupila 40. Migovi uzleću sa svake šljunkovite piste, kakvih imaju i Kuba i Venecuela na stotine, pa je nemoguće kontrolisati ih i znati kad neki avion ponese ovu ubojitu raketu. Na ovaj način Kuba i Venecuela mogu potpuno blokirati transport nafte preko Meksičkog zaliva u SAD, što je za SAD teži udarac od nuklerane bombe.


ANTRFILE 4

Čavez sada tvrdi da Venecuela ima najvece rezerve nafte na svetu i namerava da pokaže da je ranija procena pogrešna. Po njemu Venecela ima 78 milijardi barela, ali i 238 milijardi barela katranske nafte u Orinoko naftnom pojasu.
Istočni Orinoko ima teško dostupnu nepreradjenu rudu koja je ranije smatrana kao zamena za kipuće gorivo (Orimulsion) i nije uključen u kalkulacije o naftnim rezervama, jer je kao energent vezivan za ugalj. Sa ovim rezervama Venecuela bi bila najveći rezervoar nafte na svetu, ispred Srednjeg istoka.
Prethodna vlada je prodavala Orimulsion za delić cene nafte, a onda ga mešala sa lakšom sirovom naftom kako bi imao nešto bolju prodju na tržištu.
Sa novim procenama naftnih rezervi Venecuela bi imala jaču pregovaračku poziciju u OPEC-u.

ANTRFILE 5
Letos je religiozni propovednik Pat Robertson, bivši predsednički kandidat Hrišćanske kolicije SAD, javno preko svih medija pozvao vladu SAD i CIA da ubiju Čaveza, nazivajući ga "strašno opasnim " za SAD. Po njemu, bila je dužnost Amerike da zaustavi Čaveza da Venecuelu "pretvoru u odskočnu dasku za infiltraciju komunizama i islamskog fundamentalizma". Naravno nije izostavio ni da Čaveza poveže sa teroristima, kojima on, navodno, pruža podršku.
Čavezova likvidacija je po Robertsonu mnogo jeftinija, nego započinjanje rata koji bi koštao SAD najmanje 200 milijardi dolara.
Američki zvaničnici su sve to nazvali smešnim, a Robertson se na kraju ipak izvinio zbog previše emocija kojima je podlegao.

“Svedok”, 25.10.2005.