MALI VODIČ ZA LJUBITELJE KREDITA / TREĆI DEO

KAKO NASTAJE DOLAR?

Da li znate koja je najmoćnija institucija u SAD? Ne, nije američki predsednik. Nije ni Vrhovni sud, ni CIA, ni FBI. Kongres i senat, još manje.
Najmoćnija instutucija u SAD je jedna privatna banka sa imenom Federalne rezerve - FED. To je banka koja štampa dolar. Niste znali da je američka centralna banka privatna? Naravno, to danas ne zna ni največi broj Amerikanaca.
Ali kako je došlo do toga da američku novčanu valuti kreira privatna banka? Baš onako kako je to uradjeno pre 300 godina u Engleskoj. Udruženi bankari dugo su tražili način da svoj unosan “posao” sa kreiranjem novca ni iz čega ustoliče i u ovoj ogromnoj zemlji.
Tako su 1791. osnovali Bank of US. Amerika je tada bila kolonija podeljena od strane nekoliko evropskih zemalja, a bankari su već imali razradjen sistem finansijskog potčinjavanja skoro svih Engleskih kolonija osnivanjem privatnih centralnih banaka. Veštačkim izazivanjem kriza putem inflacije, stvarali su pobune, obarali vlade i finansirali svoje političke pulene koji su im omogućavali eksploataciju te države. Ono što može novac, ne može ni najveća vojska.
Američki predsednik Endru Džekson je, medjutim, odbio da im obnovi osnivačku povelju, nakon čega je 1836 . naprasno umro "neprirodnom smrću".
Finansiranjem predizborne kampanje Vudro Vilsona, bankari su konačno imali “svog” predsednika SAD. Vilson je 1913. godine proturio kroz Kongres zakon po kome privatna banka Federalne rezerve može da kreira dolar iz NIČEGA. Ričard Nikson je 1971. omogućio FED-u da za štampane dolarske novčanice ne mora da ima ni zlatno pokriće.
Od tada sve do danas, američka vlada mora da pozajmljuje sa kamatom dolare od ove moćne grupe finansijskih mahera i stvara nacionalni dug.
Iako je FED stvorena kao vladina agencija, država SAD nije deoničar ove banke, mada vlada ima formalno pravo nadzora nad njenim poslovanjem. Ovo pravo, medjutim, vlada ne može da ostvari, jer joj deoničari to ne dozvoljavaju. Deoničari su 300 privatnih korporacija. Najveći broj deonica poseduje 12 banaka koji su u vlasništvu nekoliko porodica.
Jednostavno, FED štampa američke dolare i upravlja novčanom masom u opticaju, naplaćujući svoje usluge kamatama na kredite koje daje komercijalnim bankama. Jedini troškovi koje ona ima su vezani za štampanje dolarskih banknota. Tako štampanje novčanice od 100 dolara košta FED 50 –70 centi. Ali kamate kojima FED pravda te usluge daleko su veće. Takodje, kada SAD imaju budžetski deficit, FED štampanjem dolara “kupuje” taj dug kasnije zaradjujući na kamatama.
Inače štampanje dolara i kontrola njegove vrednosti po Ustavu SAD pripadaju isključivo Kongresu. Ali, setite se reči Majera Emšela Rotšilda:“Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone”.
Pokriće koje ova banka ima je izvesna količina zlata, ali niko ne zna koliko je to tačno. Zlato je raporedjeno u više trezora. Na primer, u San Francku se čuva 1,6 milijardi dolara u zlatu. Ali danas novca u opticaju ima otprilike 730 milijardi dolara, što se stalno menja. Ukupne zlatne rezerve na svetu procenjene su na oko 200 000 tona.
Naravno da u svetu nema toliko zlata koliko je naštampano dolara, ali to nije ni važno jer zlato je takodje mera za neku vrednost. Ne možete ga ni jesti ni obući, niti se voziti u njemu. Ali šta je onda pokriće kojim FED odredjuje količinu novca koju kreira i čak velikodušno prodaje čitavom svetu? Čime SAD garantuju vraćanje dugova, kad ne proizvode ni približno vrednosti sa kojima raspolažu?
Najveće pokriće FED –u su pre svega gradjani SAD, koji su zakonom naterani da plaćaju porez. To je upravo ono što je u stanju da stvara prave vrednosti, a to je – LJUDSKI RAD.
Ovo što ćete sad pročitati, deluje zaista targično za zemlju za koju čitav svet veruje da je “najdemokratskija” i “najmoćnija” na svetu. Postoje podaci, što većina gradjana SAD ne zna, da banke štampaju na bankarskom papiru poseban serijski broj u obliku jedinstvene trgovinske oznake (UCC), u vidu sertifikata, koji se čuvaju u svim državnim bazama podataka o gradjanima. Ovaj broj se stavlja na izdate sertifikate o rodjenju i venčanju gradjana SAD. Ovaj serijski broj je u obliku jedinstvene trgovinske oznake, sa svim pripadajućim podacima: gde se roba skladišti, kolika je količina, kakav kvalitet (starost, pol, imovinsko stanje “robe”). Ovo je počelo da se radi nakon velikog bankrota 1933.
Da li to FED kao podlogu za novac koji izdaje i prodaje širom sveta ima kao pokriće – gradjane Amerike? Genijalno, zar ne? Koliko Amerikanaca je ovako založeno, možete samo da nagadjate.
Kako je ljudski radni potencijal, idealan zalog za novac, jer ima praktično neograničenu vrednost tj. moć da stvara vrednost, bankari su kreirali i novu strategiju širenja svog bgatstva kojom bi ovaj potencijal maksimalno uvećali. Maksimalno znači proširiti se na čitav poznati svet. To je upravo suština globalizacije, zapravo razlog stvaranja Novog Svetskog Poretka. Prosto rečeno-još više robova u sistemu krupnog kapitala i moćnih multinacionalnih finansijskih korporacija.
Da gradjani u globalnom gulagu marljivo rade, ovi finansijski genijalci, zapravo paraziti na tudjem radu, obavezali su ih (čitaj upregli) dugovima.
Pored nacionalnog duga koji gradjani SAD otplaćuju kroz porez, oni se zadužuju i kao potrošači. Da bude sve privlačno i omamljujuće, smišljena je ideologija kojom se stvara i održava potrošačko društvo. Tako gradjani opijeni propagandom “zapadnog načina života”, zapravo su naterani da kupuju i troše novac i za to uzimaju nove kredite. I sami sebi sve više stežu bankarsku omču oko vrata.
Nacionalni dug SAD je danas oko 7,9 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula). Vizuelno, 1 trilion u novčanicama od 1000 dolara čini hrpu visoku 100 kilometara. Kongres je nedavno podigao plafon zaduživanja nacije na 8,2 triliona. To je samo onaj dug koji je napravila država u ime gradjana. Kada se ovome dodaju i dugovi od poslovnih i potrošačkih kredita to je oko 40 triliona.
Ovaj potrošački mentalitet i kod nas se upravo izgradjuje. Zato su nakon 5 . oktobra 2000. i ušle ogromne količine novca (spekulativnog) u vidu takozvanih donacija i kratkoročnih potrošačkih kredita (laki keš), kako bi se gradjanska elita na vlasti “opila” potrošačkim životom. Primetili ste da se u Srbiji ništa ne proizvodi, većina ljudi ne radi, a troši se. Odakle?
Eto, sada znate i odakle i zašto. Ali, ako znate da je glavni potencijal - ljudski rad, neiskorišćen, jasno vam je da nikakvog razvoja kod nas neće ni biti. Doći će samo dan kada će onaj ko drži finansijsku slavinu jednostavno da je zatvori. Srbija danas ima ukupan nacionalni dug oko 12 milijardi dolara. Izračunajte sami koliko ste i vi dužni samo po osnovu onoga što vas je država zadužila.
Svaki gradjanin SAD uključijući i svako dete juna 2005. dugovalo je namanje 136.479 dolara.
Kako se stvorio taj dug koji i dalje vrtoglavo raste?
Tako što privatna centralna banka FED kreira npr. milijardu dolara koje sa kamatom od 4% daje vladi SAD, i stvara nacionalni dug. Ovaj novac vlada distribuira komercijalnim bankama sa kamatom od 5%, koje ga prodaju gradjanima i preduzećima sa kamatom 7 % ili više itd. Dakle, svako je u lancu napravio dug sa kamatom od istog novca (jednom milijardom) kreiranim iz NIČEGA. To je taj nespravan kalkulator koji stalno dodaje 7.
Da je ovakav sistem propast za Ameriku odavno su uočili i predsednici, Džeferson, Džekson, Linkoln, ali i Kenedi.
Američki predsednik Tomas Džeferson (1801 - 1808) još tada je izjavio: “Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od neprijateljskih vojski. Već su postale novčana aristokratija koja izaziva vladu.
Abraham Linkoln je pokušao da im ovu privilegiju oduzme, ali je ubijen 1865.
Posledni američki predsednik koji se spremao da bankarima stane na put bio je Džon F. Kenedi spremivši nov zakon o FED-u. Nakon njegovog ubistva, 1963. prvo što je njegov naslednik Lindon Džonson uradio bilo je povlačenje tog predloga zakona.


U sledećem nastavku:

MOŽE LI SE BEZ DOLARA?