MALI VODIČ ZA LJUBITELJE KREDITA/ DRUGI DEO
Piše:
Ivona Živković
KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA
Da posao sa izmišljenim (spekulativnim) novcem donosi veliku dobit, bankari su shvatili još u srednjem veku. Kako bi bilo lepo kada bi mogli da stvaraju novac u velikim količinama i to da čine legalno za potrebe neke države. Radili bi onda bez rizika, kreirali ogromne sume novca, a štitila bi ih državna oružana sila.
Pored lepih želja, medjutim, surova realnost tadašnjih bankara je bila što su zbog svojih novčanih špekulacija mnogi došli na veoma loš glas. Kako su bankari u to vreme uglavnom bili Jevreji (bezemljaši izbegli iz raspadnutog Hazarskog carstva u područiju Kavkaza) čitav jevrejski narod bivao je sistematski proterivan iz skoro svih evropskih država zbog – lihvarenja.
Ipak, udruženi bankari vrebali su svoju priliku. Kako su već imali pozamašan imatak stvoren kupovinom stvarnih dobara, otvoren im je bio pristup u mnoge visoke vladarske krugove evropskih dinastija 17. veka. Tu su ličnim poznanstvima, vezama i sitnim finansijskim uslugama neki od njih dobili naklonost uticajnih pojedinaca na engleskom, francuskom, holandskom i nemačkom dvoru.
U stalnim dinastičkim obračunima oko prestola, pretendentima je uvek bio potreban novac za rat. Zato su udruženi holandski i engleski bankari odlučili da finansiraju dolazak na neki uticajan presto njima naklonjenog vladara. Finansirali su Vilijama od Oranža (Oranskog) da silom svrgne dinastiju Stjuarta, koja im dugo nije omogućavala da se razmahnu u svom »poslu«. Tako je na engleski presto stigao kralj Vilijam III.
A kako bi se odužio svojim finansijerima, jer bankari nikoga ne finansiraju bez interesa, novi kralj im je omogućio da sa izvesnim zlatnim depozitom otvore svoju privatnu banku, koja bi dobila status centralne banke Kraljevine.
Tako je 1694. nastala Engleska Banka (Bank of England), prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da kreira novac. U osnivačkoj povelji Banke stoji i čuvena rečenica: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz NIČEGA (out of nothing)".
Imena najvećih deoničara Engleske Banke nikada nisu otkrivena. Zna se samo da su preuzeli obavezu da uplate 1,2 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri četvrtine od miliona. Ipak, bez obzira na tu "malu manjkavost" banka je 1704. počela da prodaje svoje deonice i tako počela da uvećava početni kapital. Naravno, odmah je krenula i da daje novčane pozajmice. Ipak najveći i najbolji klijent Banke postala je sama država, jer je za sva plaćanja morala da uzima kredit od Banke. Sa kamatom, naravno. Posebno ako je htela da ratuje.
Tako umesto da vrednost novaca u opticaju u Engleskoj bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa ukupnim nacionalnim bogatstvom gradjana, Engleska je počela da uzima kredite kod privatne banke i zadužuje se ogromnim kamatama.
To je u Engleskoj Banci registrovano kao nacionalni dug. Ove kamate i dugove su zapravo otplaćivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povećava takse i još više globi narod. Naravno, tu su bila i “velikodušna” bankarska odlaganja za vraćanje duga (reprogram) kao i novi krediti kojima bi se otplatili delovi starih dugova koji nisu reprogramirani. Jer šta je još jedna novčana pozajmica za banku koja novac izmišlja?
Ali, narod o tome nije ništa znao. Gradjani su čak verovali da je Engleska banka njihova nacionalna banka, a ne privatna banka družine medjunarodnih lihvara.
I naziv "Engleska Banka" imao je za cilj da gradjane drži u takvom uverenju.
Liči li vam to pomalo na stvaranje naše “Nacionalne štedionice?” Čudno ime za privatnu banku, zar ne?
SVI SU U DUGOVIMA
Da li možete pretpostaviti koliko su bankari novcem kreiranim iz NIČEGA kupili stvarnih dobara i koliki je rad desetina miliona gradjana Engleske njima donelo dobiti i bogatstva? Danas oko 40 % bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije ide na otplatu dugova.
Velika Britanija je tek nedavno otplatila dug koji je država napravila ratujući sa Napoleonom pre dvesta godina.
Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moć Bankara nije umanjilo jer su već stekli ogromna bogatsva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove Britanije i drugih država širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF.
Tako samo u Velikoj Britaniji dug gradjana bankarima danas iznosi 1,1 trilion funti. To je broj sa 18 nula. Ovaj dug se svakih četiri minuta u 2004. godini povećavao za 1 milion funti.
Da li ova količina novca ima veze sa uvećanjem nekih stvarnih vrednosti? Naravno da nema. To je izmišljen, odnosno, spekulativan novac. On se umnožava neverovatnom brzinom. Kao kada bi ste na kalkulatoru na svaki pritisak nekog broja dodavali sedam. Svi brojevi koje bi ste ubacivali astronomski bi se svaki put uvećavali. Tako se kod bankarskog novca, koji uvek prati i kamata, on bez kontrole uvećava. I to je najveća legalna prevara u istoriji čovečnstva. To je beskonačna igra brojki, zaduživanja i stvaranja i prodavanja vrednosti koje NEMA. I, naravno, prisvajanje pravih vrednosti, bez ikakvog rada. U ovoj igri je danas čitav svet. Pre samo 50 godina smatra se da je u svetu bilo oko 5 % spekulativnog novca. Danas procene kažu da ga ima od 60 do čak 90 posto.
U Srbiji je nacionalni dug stranim poveriocima blizu 13 milijardi dolara. Za sada.
SAD, “namoćnija” i "najbogatija" zemlja, danas ima ukupan dug, 22 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula).
Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug oko 3 triliona dolara.
U astronomskim dugovima grcaju i sve ostale države u svetu.
NEPOSTOJEĆE VREDNOSTI KUPUJU PRAVE
Za države najveći problem nastaje kada bankari sa takvim novcem počinju da prisvajaju prave nacionalne vrednosti u nekoj zemlji: naftu, rude, zemlju, investiraju, u saobraćaj, telekomunikacije, poljioprivredu i ostale strateške delatnosti… Kada ovakav novac, bankarski, udje u finansijske tokove neke države, on jednostavno isisava nacionalno bogatsvo te države i preliva ga u ruke bankara. Država tada gubi moć upravljanja nad sopstvenom ekonomijom jer više ne može da procenjuje stvarnu vrednost bogatsva kojim raspolaže.
Zato je najčešće citirana rečenica ona koju je izgovorio osnivač namoćnije bankarske dinastije danas, Majer Emšel Rotšild : “Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone”.
Američki kongresmen Luis. T. MekFejden, koji je više od deset godina bio predsednik Komiteta za bankarstvo i monetu, za bankare je rekao da su “mračna piratska skupina koja bi čoveku prerzala vrat da bi mu uzela dolar iz džepa… Američki narod je njihov plen”.
Nekadašnji gradonačelnik Njujurka Džon. F. Hajlen bankare je još 1911. nazivao “nevidljivom vladom koja kao ogroman oktopod svojim razgranatim pipcima gmiže po gradovima, državama i čitavom narodu...”.
Sada vam je jasno zašto su i kod nas, u Srbiji, nakon “demokratskih promena” (koje je finansirao finansijski spekulant Soroš) nikle strane banke, a ne fabrike sa novim radnim mestima, kako je gradjanima obećavala “reformska“ vlast. To je REFORMA koju naše društvo treba da sprovede – da svoja nacionalna dobra, resurse i rad gradjana - isporuči bankarima. U tome naravno glavne poluge vuče Medjunarodni Monetarni Fond. A glavna izvršna poluga je Vlada Srbije, na žalost.
Sve dok gradjani budu uzimali kredite i za njih kao hipoteku zalagali prave vrednosti, plodna zemljišta, kuće, fabrike, nacionalno bogatstvo će se smanjivati. Jer ako kredit ne otplatite, vaša hipoteka ostaje banci. A kuća i njiva su, za razliku od novca koji je samo mera neke vrednosti (u ovom slučaju nepostojeće), prava vrednost. Da li znate da je danas već pola Vojvodine pod hipotekom? A poverioci su uglavnom austrijske banke.
Ali nema ovaj problem samo Srbija, Britanija, Poljska, Madjarska, Francuska, Japan… Najveći problem ima, verovali ili ne, najmoćnija sila sveta – SAD.
U sledećem nastavku:
KAKO NASTAJE DOLAR?
Ivona Živković
KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA
Da posao sa izmišljenim (spekulativnim) novcem donosi veliku dobit, bankari su shvatili još u srednjem veku. Kako bi bilo lepo kada bi mogli da stvaraju novac u velikim količinama i to da čine legalno za potrebe neke države. Radili bi onda bez rizika, kreirali ogromne sume novca, a štitila bi ih državna oružana sila.
Pored lepih želja, medjutim, surova realnost tadašnjih bankara je bila što su zbog svojih novčanih špekulacija mnogi došli na veoma loš glas. Kako su bankari u to vreme uglavnom bili Jevreji (bezemljaši izbegli iz raspadnutog Hazarskog carstva u područiju Kavkaza) čitav jevrejski narod bivao je sistematski proterivan iz skoro svih evropskih država zbog – lihvarenja.
Ipak, udruženi bankari vrebali su svoju priliku. Kako su već imali pozamašan imatak stvoren kupovinom stvarnih dobara, otvoren im je bio pristup u mnoge visoke vladarske krugove evropskih dinastija 17. veka. Tu su ličnim poznanstvima, vezama i sitnim finansijskim uslugama neki od njih dobili naklonost uticajnih pojedinaca na engleskom, francuskom, holandskom i nemačkom dvoru.
U stalnim dinastičkim obračunima oko prestola, pretendentima je uvek bio potreban novac za rat. Zato su udruženi holandski i engleski bankari odlučili da finansiraju dolazak na neki uticajan presto njima naklonjenog vladara. Finansirali su Vilijama od Oranža (Oranskog) da silom svrgne dinastiju Stjuarta, koja im dugo nije omogućavala da se razmahnu u svom »poslu«. Tako je na engleski presto stigao kralj Vilijam III.
A kako bi se odužio svojim finansijerima, jer bankari nikoga ne finansiraju bez interesa, novi kralj im je omogućio da sa izvesnim zlatnim depozitom otvore svoju privatnu banku, koja bi dobila status centralne banke Kraljevine.
Tako je 1694. nastala Engleska Banka (Bank of England), prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da kreira novac. U osnivačkoj povelji Banke stoji i čuvena rečenica: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira iz NIČEGA (out of nothing)".
Imena najvećih deoničara Engleske Banke nikada nisu otkrivena. Zna se samo da su preuzeli obavezu da uplate 1,2 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri četvrtine od miliona. Ipak, bez obzira na tu "malu manjkavost" banka je 1704. počela da prodaje svoje deonice i tako počela da uvećava početni kapital. Naravno, odmah je krenula i da daje novčane pozajmice. Ipak najveći i najbolji klijent Banke postala je sama država, jer je za sva plaćanja morala da uzima kredit od Banke. Sa kamatom, naravno. Posebno ako je htela da ratuje.
Tako umesto da vrednost novaca u opticaju u Engleskoj bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa ukupnim nacionalnim bogatstvom gradjana, Engleska je počela da uzima kredite kod privatne banke i zadužuje se ogromnim kamatama.
To je u Engleskoj Banci registrovano kao nacionalni dug. Ove kamate i dugove su zapravo otplaćivali gradjani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povećava takse i još više globi narod. Naravno, tu su bila i “velikodušna” bankarska odlaganja za vraćanje duga (reprogram) kao i novi krediti kojima bi se otplatili delovi starih dugova koji nisu reprogramirani. Jer šta je još jedna novčana pozajmica za banku koja novac izmišlja?
Ali, narod o tome nije ništa znao. Gradjani su čak verovali da je Engleska banka njihova nacionalna banka, a ne privatna banka družine medjunarodnih lihvara.
I naziv "Engleska Banka" imao je za cilj da gradjane drži u takvom uverenju.
Liči li vam to pomalo na stvaranje naše “Nacionalne štedionice?” Čudno ime za privatnu banku, zar ne?
SVI SU U DUGOVIMA
Da li možete pretpostaviti koliko su bankari novcem kreiranim iz NIČEGA kupili stvarnih dobara i koliki je rad desetina miliona gradjana Engleske njima donelo dobiti i bogatstva? Danas oko 40 % bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije ide na otplatu dugova.
Velika Britanija je tek nedavno otplatila dug koji je država napravila ratujući sa Napoleonom pre dvesta godina.
Nakon Drugog svetskog rata, Engleska Banka je nacionalizovana, ali to moć Bankara nije umanjilo jer su već stekli ogromna bogatsva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove Britanije i drugih država širom sveta. I naravno otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju gradjane. Svetska banka je jedna od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF.
Tako samo u Velikoj Britaniji dug gradjana bankarima danas iznosi 1,1 trilion funti. To je broj sa 18 nula. Ovaj dug se svakih četiri minuta u 2004. godini povećavao za 1 milion funti.
Da li ova količina novca ima veze sa uvećanjem nekih stvarnih vrednosti? Naravno da nema. To je izmišljen, odnosno, spekulativan novac. On se umnožava neverovatnom brzinom. Kao kada bi ste na kalkulatoru na svaki pritisak nekog broja dodavali sedam. Svi brojevi koje bi ste ubacivali astronomski bi se svaki put uvećavali. Tako se kod bankarskog novca, koji uvek prati i kamata, on bez kontrole uvećava. I to je najveća legalna prevara u istoriji čovečnstva. To je beskonačna igra brojki, zaduživanja i stvaranja i prodavanja vrednosti koje NEMA. I, naravno, prisvajanje pravih vrednosti, bez ikakvog rada. U ovoj igri je danas čitav svet. Pre samo 50 godina smatra se da je u svetu bilo oko 5 % spekulativnog novca. Danas procene kažu da ga ima od 60 do čak 90 posto.
U Srbiji je nacionalni dug stranim poveriocima blizu 13 milijardi dolara. Za sada.
SAD, “namoćnija” i "najbogatija" zemlja, danas ima ukupan dug, 22 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula).
Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug oko 3 triliona dolara.
U astronomskim dugovima grcaju i sve ostale države u svetu.
NEPOSTOJEĆE VREDNOSTI KUPUJU PRAVE
Za države najveći problem nastaje kada bankari sa takvim novcem počinju da prisvajaju prave nacionalne vrednosti u nekoj zemlji: naftu, rude, zemlju, investiraju, u saobraćaj, telekomunikacije, poljioprivredu i ostale strateške delatnosti… Kada ovakav novac, bankarski, udje u finansijske tokove neke države, on jednostavno isisava nacionalno bogatsvo te države i preliva ga u ruke bankara. Država tada gubi moć upravljanja nad sopstvenom ekonomijom jer više ne može da procenjuje stvarnu vrednost bogatsva kojim raspolaže.
Zato je najčešće citirana rečenica ona koju je izgovorio osnivač namoćnije bankarske dinastije danas, Majer Emšel Rotšild : “Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone”.
Američki kongresmen Luis. T. MekFejden, koji je više od deset godina bio predsednik Komiteta za bankarstvo i monetu, za bankare je rekao da su “mračna piratska skupina koja bi čoveku prerzala vrat da bi mu uzela dolar iz džepa… Američki narod je njihov plen”.
Nekadašnji gradonačelnik Njujurka Džon. F. Hajlen bankare je još 1911. nazivao “nevidljivom vladom koja kao ogroman oktopod svojim razgranatim pipcima gmiže po gradovima, državama i čitavom narodu...”.
Sada vam je jasno zašto su i kod nas, u Srbiji, nakon “demokratskih promena” (koje je finansirao finansijski spekulant Soroš) nikle strane banke, a ne fabrike sa novim radnim mestima, kako je gradjanima obećavala “reformska“ vlast. To je REFORMA koju naše društvo treba da sprovede – da svoja nacionalna dobra, resurse i rad gradjana - isporuči bankarima. U tome naravno glavne poluge vuče Medjunarodni Monetarni Fond. A glavna izvršna poluga je Vlada Srbije, na žalost.
Sve dok gradjani budu uzimali kredite i za njih kao hipoteku zalagali prave vrednosti, plodna zemljišta, kuće, fabrike, nacionalno bogatstvo će se smanjivati. Jer ako kredit ne otplatite, vaša hipoteka ostaje banci. A kuća i njiva su, za razliku od novca koji je samo mera neke vrednosti (u ovom slučaju nepostojeće), prava vrednost. Da li znate da je danas već pola Vojvodine pod hipotekom? A poverioci su uglavnom austrijske banke.
Ali nema ovaj problem samo Srbija, Britanija, Poljska, Madjarska, Francuska, Japan… Najveći problem ima, verovali ili ne, najmoćnija sila sveta – SAD.
U sledećem nastavku:
KAKO NASTAJE DOLAR?
posted by Ivona Zivkovic at 12:27 AM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home