Tuesday, October 11, 2005

MALI VODIČ ZA LJUBITELJE KREDITA/ PRVI DEO

Piše:
Ivona Živković


ZA KOGA RADITE?

Zamislite da vam na vrata stana dodje neki Gospodin X. Traži od vas da mu prodate sav nameštaj i sve u stanu što imate. Gluposti! Ne pada vam na pamet da bilo šta prodajete. Ko je njega uopšte zvao. Izbacujete ga napolje. Ali gospodin X vadi pištolj. Insistira. Daje i ponudu –
30 000 evra, za sve.
Šokirani ste. Pa to sve ne vredi ni 3000 evra. On je lud! Ali, on ima i pištolj i novac. I vi pristajete, šta drugo. On vas isplaćuje i nosi sav nameštaj. Vi stojite sa novcem u rukama shvatajući da ste samo pristajući na ucenu zaradili čak 27 000 evra. Pa, vi ste zapravo dobitnik.
Odmah odlazite u obližnju prodavnicu nameštaja. Za te pare kupićete i bolji i lepši nameštaj. Ali, taman kada ste zakoračili u radnju cene su vrtoglavo skočile. Onih 27000 evra jedva mogu da vam pokruju kupovinu najnužnijeg: kreveta, stolica, frižidera, šporeta, televizora. Tražite drugu prodavnicu. Nevereovatno! U svim radnjama nameštaja promenjene cene. Preko noći. Kao da su svi saznali da imate 27000 evra i da hoćete da pazarite nameštaj.
Ali, kako ćete živeti bez najnužnijeg? Ne ostaje vam drugo, nego da kupite po toj ceni.
Nema veze. Važno je da ste ostali živi i zdravi. Zaradićete za ostalo.
Ali, već sutradan vam se dogadja maler. Neko je preko noći vaš automobil na parkingu demolirao tako da ga više ne možete voziti. A bez auta ne možete da radite, jer ste taksista. Šta ćete bez kola? Dok se čupate za kosu, pre nego što dodje policija, prilazi vam isti onaj Gospodin X. Ovog puta bez oružja. Voma je fin, teši vas, razume. Može da vam pomogne. Daće vam odmah 10000 evra, na ruke. Dug ćete mu otplaćivati mesečno, pet godina. Kamata je mala. Samo za »prijatelje«. Neka bude 10% za godinu dana. Računate. To vam se isplati. Praktično ćete mu svakog meseca davati 40% zarade. Ali to je samo pet godina. Naravno, ako ne otplatite on će uzeti vaš auto. To je garancija. Gospodin X već ima spreman ugovor. Vešt čovek. Potpisjete. Na njegov pištolj ste već zaboravili od silne muke.
A, da! Gospodin X vas savetuje da ne naplaćujete osiguranje od auta. Prepustite to njemu. Dok se izvrši istraga, utvrdi kako je i čijom krivicom nastala šteta, dobićete možda tek za godinu dana jedva 500 evra. Vaš auto inače nije vredeo više od 2000. Naravno, vama za utehu gospodin X daće vam i 300 evra pride, onako na ruke. Da vam se nadje. To je mala donacija. Što da ne? Odustajete od osiguranja.
Nije prošlo ni mesec dana, kada vas zatiče nova neočekivana nesreća. Vaše dete je obolelo od neke retke bolesti. Čudna bolest, teška. Lek postoji, kažu lekari, ali samo u inostranstvu. Tretman bi vas na privatnoj klinici preko Atlantika koštao bar 50000 dolara. Šokirani ste, ali dete je u pitanju. Dok hodate izbezumljeni, očajni, grozničavo razmišljate o Gospodinu X. Kako bi ste sada voleli da ga sretnete. Bez obzira na sve, on bi vam možda mogao pomoći, koliko košta da košta. Radićete, otplaćivati... Čitav život ako treba, samo da spasite dete... I zaista srećete ga. »Slučajno« je naišao. Pričate mu svoj problem. On razume. Naravno, da će vam pomoći. Ljudi smo, tu smo da se pomažemo. Koliko vam novca treba? Samo 50000 dolara? Možda da uzmete 100000 , 200000 ili čak milion dolara? Može i 5 miliona, deset , milijarda. Može sve. Hoćete na račun u banci, keš na ruke? Samo kažite i potpišite ugovor.
Ali ko je Gospodin X? Odakle mu tolike pare? Naravno da je Gospodin X bankar, to ste shvatili. Ali odakle izvlači toliki novac, nije vam jasno.
E, da bi vam to bilo jasno, pogledajmo šta je zapravo novac.

NOVCA IMA U IZOBILJU

Novac je zamena za neku vrednost, ali sam po sebi nije vrednost. Kažemo da neko vredi onoliko koliko ima novca. Na žalost, to nije tačno, jer neko novac može imati, a da ne poseduje nikakve vredosti koje se tim novcem mere. Na primer, neko na tržištu proda svoju robu ili svoj rad i zameni je za novac, a neko može novac da dobije, kao poklon ili da ga ukrade. Za taj novac on nije razmenio nikakvu vrednost. Šta je vrednost? To je ono u čemu je sadržan neki rad i materijal i što se na tržištu razmenjuje za drugu robu. Sam novac je papir koji se ne može ni jesti ni obući. On se samo može zameniti za ono što vam je potrebno – hrana, automobil, gradjevinski materijal...

Kako je u razmeni velikih količina robe fizički nemoguće nositi sa sobom svu robu, trgovci su odavno došli na ideju da vrednost robe iskazuju nečim lakšim za nošenje. U početku je to bilo zlato, ali je i ono postalo u trgovini većim vrednostima preteško i opasno za nošenje. Tako su trgovci počeli zlato da deponuju kod zlatara, a ovaj im je na taj deponovani iznos izdavao papirnatu priznanicu. Vremenom su ljudi sve više baratali priznanicama, pa je zlato sve duže stajalo kod zlatara u sefu. Za to čuvanje zlatar je naplaćivao neki mali iznos. Uočivši da se u trgovini čak 90 % transakcija obavlja papirima i da zlato trgovaca stoji deponovano mesecima pa i godinama, zlatari su došli na ideju da počnu da ga na odredjeno vreme iznajmljuju (uz malu kamatu naravno) ili prodaju onima kojima je bilo potrebno.
Bio je te početak bankarstva, koje je funkcionisalo na principu zlatarevog rizika. Naime zlatar je pretpostavio da se neće dogoditi da svi oni koji su deponovali kod njega zlato, istog dana dodju da svoje zlato podignu.
Naravno, količina zlata ili papirnatih priznanica kojima se merila vrednost robe bila je rezultat opšetg prihvatanja takvog načina razmene robe. Za to je garanciju davao vladar u državi ili gospodar poseda, odnosno centralna banka. Ukupna vrednost dobara u čitavoj državi merila se odredjenom količinom zlata. Kada je za zlato izdavana papirnata priznanica, vladar je garantovao pečatom da se sa takvom priznanicom može kupiti odredjena količina robe.
Ali, jednog dana je neki mudri bankar rešio da izda lažnu priznanicu. Zparavo je na istu količinu deponovanog zlata, počeo da izdaje više priznanica, računajući naravno da pravi vlasnik zlata neče još doći. Za izdate priznanice bez stvarnog pokrića, zlatar je naplaćivao svoju sitnu proviziju.
Tog trenutka je zlatar kreirao zamenu za vrednost koje nije bilo, odnosno stvorio ju je - IZ NIČEGA. Ovo je, naravno, bila prevara, ali na toj prevari i danas legitimno posluju i sve banke sveta. Šta se dogadja kada odete u banku po kredit od 100 000 evra? Banka vam jednostvno na račun upiše 100 000 evra. I to je sve. Taj novac ni od koga nije uzet da bi bio dat vama, iza tog novca ne stoji ničiji rad, ničija roba, ničije zlato, več je taj novac jednostavno izmišljen- KREIRAN. Taj novac je, medjutim, postao vaš dug. I taj dug je stvaran. Da bi ste taj dug vratili, vi ćete morati nešto stvarno da stvorite i prodate.
Dakle banke, jednostavno novac izmisle, pozajme vam uz kamatu, a onda sa tim izmišljenim novcem kupuju stvarnu vrednost- zemlju, robu, naftu, kuće i, naravno, vaš rad. Vi zapravo svojim radom godinama otplaćujete svoj dug, a rad bankara sveo se na to da vas zadužuju i prodaju vam svoj papir. Deluje neverovatno, zar ne? Na žalost to je istina.
Ono što je još gore, niste postali bankarski dužnik samo kada ste vi sami uzeli kredit, već i kada je to učinila i država u vaše ime, kod istih bankara. Ali zašto je država to uradila? Zar nije mogla sama da poveća novčanu masu i kreditira neke javne radove, ako joj je potreban vaš rad? Svaka država zato ima centralnu banku, koja se baš time bavi – kreiranjem zamene vrednosti nacionalnog bogatstva. Zašto kamate, zašto strane privatne banke? Reći da u državi ne možete da pokrenete neku proizvodnju jer nemate novac je kao kada bi ste rekli da ne možete da pravite put, jer nemate kilometre (!)
Na žalost, država, ne samo naša, naterana je da uzima kredite. Ko je na to tera? Pa upravo bankari. Kako bi inače prodali stotine miliona i milijardi svojih izmišljenih vrednosti. Ali kako bankari to uspevaju?
E, da bi ste to shvatili, moramo vas vratiti malo u istoriju. Veoma je zanimljivo.


U sledećem nastavku:

KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA?

1 Comments:

Blogger Jovanovic Nebojsa said...

Postovana gospodjo Ivona,
Tekstovi su vam sjajni,pogotovu ovi o najvecoj prevari 20 veka novcu!Sada su mi mnoge stvari jasnije.Povodom ovih clanaka postavio bih vam nekoliko pitanja:
1.U momentu kada je sporazumno metalana kovanica odredjena kao legalno platezno sredstvo(zlato),kako je garant,odnosno vladar,gospodar,centralna banka urucivao zlatnike trgovcima?
Da li je tada trgovac,poslovan covek, morao da da pod hipotekom svoju vrednovanmu robu,kucu,imanje,pa je na kontu toga dobio odredjene kolicine zlatnika?
Ili,vladar bi vrsio procenu imovine i vrednih dobara koje je trgovac posedovao,pa je ovaj na kontu toga dobijao zlatnike?
2.Sta je tadasnja drzava(ili pre toga vladari)u nasem slucaju Engleska,davala kao garanciju za kolicinu kovanih zlatnika,jer i zlatnici su,kao danas spekulativni novac,mogli da se kuju u nedogled,pa tako da se bogati sam krajl,njegovo okruzenje,vladar?Ili se tada islo na poverenje:"pa nece valjda car da nas prevari!?"
3.Spekulativni novac...ima li svemu tome kraja?Da li postoje neke ekonomske zakonitosti po kojima bi moglo otprilike da se predvidi krah berze,ekonomski krah dolara?
4.Ako se obican covek ne"probudi i osvesti" mozda tome nema ni kraja,jer je jasno da"oni"mogu u nedogled da"izmisljaju"sukobe,ratove..pa onda "oni" ponovo investiraju u obnovu...i sl.?
Sta vi mislite o tome?
Kada bi bilo vise Hugo Caveza...ko zna?
Jos jednom,moje sve pohvale za vase tekstove!
Samo nastavite tako!
pozdrav
Jovanovic Nebojsa/Bor

12:15 AM, December 18, 2005  

Post a Comment

<< Home