AMERIČKE NAFTNE MUKE PO IRAKU

AMERIČKE NAFTNE MUKE PO IRAKU


Piše:
Ivona Živković


Koliko je bila velika želja američke administracije da izvrši vojnu invaziju na Irak pokazuje i istraga koju ovih dana vodi državni tužilac Patrik Ficdžerald protiv nekoliko najbližih savetnika iz okruženja predsednika Džordža Buša. Naime, zvanični izveštaj američkog ambasadora u Iraku da ta zemlja nije razvijala oružje za masovno uništavanje i kupovala uranijum iz Nigerije, čime je invazija pravdana, naljutile su ove ambiciozne Bušove ratne savetnike toliko da su na ambasadora Džosefa Vilsona, ne samo vršili pritisak, nego odlučili da ga kompromituju puštajući da procuri u »nezavisnim« medijima državna tajna i otkrije se da je njegova žena, Valeri Plejm, prikriveni agent CIA.
Problem koji ima SAD nakon terorističkog napada na Njujork i Pentagon je i opasana podela unutar CIA i FBI na one koji su spremni zarad novca i karijere da rade za multinacionalni korporativni biznis, čak i ako je to protiv interesa SAD, i na one koji su isključivo patriotski orijentisani.
Glasine oko tužioca Ficdžeralda kažu da su ga upravo neki krugovi CIA i FBI pritisli da podigne optužnicu protiv »Skutera« Libija i Karla Ruva, ali i Dika Čejnija, ili će se oni sami sa njima obračunati što bi dovelo zemlju u veliku političku nestabilnost.
Ova afera će narednih dana puniti američke medije, ali to će samo skrenuti pažnju javnosti sa jednog drugog problema koji ima Bušova administracija, ali i čitav američki narod. To je sve gora situacija u Iraku.
To više i nije samo broj poginulih vojnika (sada čak i neki glavni mediji počinju da spekulišu da je broj »malo« umanjen), već i izostanak bilo kakve dobiti od tih žrtava i uloženog novca (preko 200 milijardi dolara).
Pošto oružja za masovno uništavanje definitivno nema, a sam predsedenik Buš je u medjuvremenu izjavio da mu je bog rekao da napadne Irak, prosečan Amerikanac počinje da shvata da je rat vodjen isključivo zbog nafte. U redu, možda to može i da prihvati, ali gde je ta nafta? Zašto umesto da je ima više i da pojeftini, ona poskupljuje?
A tu i jeste najveća američka muka sa Irakom.
Mudri poznavaoci taktike ratovanja, rada obaveštajnih službi, ali i poslova sa naftom, otkrili su da SAD, ne samo da ne može da dodje do Iračke nafte (da je ukrade), već mora sada i Irak da snabdeva naftom iz uvoza i to plaća Iračanima (!)
Naime, ova naftom prebogata zemlja (10% ukupnih svetskih rezervi), nakon okupacije od strane američkih trupa 2003. i postavljanja marionetske vlade u Bagdadu ima ozbiljan problem sa nedostatkom nafte. Zbog konstantnog sabotiranja naftovoda od strane iračkog Pokreta otpora i Sadamove Republikanske garde, ne može da transportuje sirovu naftu od izvorišta do rafinerija i proizvodnja je stala.
Jednostavno - Iračani ne daju da otiče njihovo jedino bogatstvo. Oko 50 000 naoružanih pripadnika Nacionalne garde snajperima sa mecima koji probijaju oklop stalno buše sitne rupe na manjim cevima naftovoda koje prolaze hiljadama kilometara kroz pustinju, i što je nemoguće obezbediti. A da bi se transport nafte obavljao čitav sistem cevi u naftovodu mora biti pod pritiskom. Svako oštećenje, izaziva pad pritiska i zaustavlja protok nafte, a onda se moraju vršiti popravke naftovoda na temperaturi od 40 stepeni Celzijusovih.
Ali nije problem samo snabdevanje američke vojske naftom, već i gradjana Iraka.
Irak ima neoštećenih jedinica sposobnih za dnevnu predadu 720 000 barela benzina i dizela, zajedno. Iraku je za dnevnu potrošnju potrebno oko 400 000 barela oba derivata. I najmanja nestašica nafte izazvala bi veliko nezadovoljstvo kod gradjana naviklih na veliku potrošnju nafte, i pad marionetske »demokratske« vlade, koja u saradnji sa svojim okupacionim zaštitnicima iračkom narodu treba da donose »ekonomski prosperitet i blagostanje«. Naravno, i američki vojnici bi postali još žešća meta napada, a gnev bi bio podjednak i kod šitskog i sunitskog stanovništva, pa bi se u tom nezadovoljstvu još više ujedinili protiv Amerike. Naravno otkrilo bi se i da Amerkanci ne kontrolišu ni iračku naftu, ni teriroriju, zbog čega su i ušli u rat.
A to bi američke gradjane koji već dve godine ispraćaju u rat svoje najbliže i dočekuju ih u mrtvačkim kovčezima, ozbiljno naljutilo.
Jer podsvesno prihvatanje rata zarad materijalne dobiti, ipak je nešto što kod gradjana SAD opravdava američku politiku prema Iraku. Amerikanci su navikli na luksuzan prevoz i troše čak 40 % svetske proizvodnje nafte.




Tako zarad mira u Iraku i kod kuće, američka vojska sa svojim poslovnim ugovaračima konstantno mora da doprema u Irak naftu sa oko 4000 cisterni, dok pokušava da osposobi naftovod. Za privatne vlasnike cisterni i kamiona ovo je odličan posao. Plaćaju amarički gradjani iz budžeta.
Ali ni to nije sve. Problem je i cena nafte.
Naime, skoro 14 godina nakon komunističke revolucije u Iraku 1958. Amerika i Britanija su smatrale ovu teritoriju svojim jeftinom kolonijom iz koje su crpeli naftu, ostavljajući Iračanima jedva 3 centa po barelu (barel je 42 galona). Tada mladji oficir u iračkoj vojsci, Sadam Husein, je sve to pažljivo posmatrao. Kada je stigao u sam vrh Baas partije mogao je nešto i da učini. Iako tada formalno nije još bio predsedenik Partije, Sadam je od 1970. vukao sve važne političke poteze u državi. Tako je 1972. Irak objavio nacionalizaciju svih privatnih naftnih kompanija upućujući zaposlene strance u kompanijama da se povinuju vladi Iraka ili da napuste zemlju. Cena nafte u svetu je tada drastično skočila i došlo do naftnog šoka (1973.), a Husein je postao noćna mora za SAD, Britaniju i Izrael.
Stanovništvo Iraka je, medjutim, osetilo sve blagodeti života od novca koji je sada on dobijao od nafte. Umesto 3 centa, Irak uzimao 2 dolara za barel, jer je Husein sklopio nove ugovore sa privatnim naftnim kompanijama. Posebno je imao dobre ugovore i bliske odnose sa Francuzima.
Husein je usmerio taj naftni novac u besplatan servis zdravstvene zaštite za sve gradjane, u edukaciju stanovnika, a eksproprisane zemljišne posede je podelio siromašnim seljacima. I ne sa mo to, već su iračkli gradjani mogli da kupuju benzin koliko god su želeli za samo 5 centi po galonu /jedan galon je 3,78 litara).
Pošto su na ovu cenu Iračani navikli u vreme »diktature tiranina« i »pljačkaša sopstvenog naroda«, »oslobodioci« se ne usudjuju to da promene. Zato Amerikanci tržišnu cenu sirove nafte koju u Irak dopremaju iz Kuvajta, Turske, Egipta, ali i iz Izraela, moraju da dotiraju.
Sada se možda pitate otkud Izraelu nafta? Odgovor je zahvaljujući upravo odličnom biznisu u koji su se ugradili i izraelski biznismeni uz pomoć potpredsdnika SAD, Dika Čejnija.
Kompanija u kojoj je Čejni bio izvršni direktor, pre nego je došao na državnu funkciju, je »Halibarton« i bavi se uporavo poslovima sa naftom. Da podsetimo da je u naftnom biznisu i porodica Buš, kao i Kondioliza Rajs.
»Halibarton« je poslednjih godina dobio ubedljvo najunosnije poslove sa državom. Ogroman posao je izvukao i u posleratnoj obnovi Iraka. Eto, šta znači kada kompanija ima čoveka na mestu gde se odlučuje kako će se i gde angažovati američka vojska i šta će finansirati američki gradjani.
Pošto je čitav posao sa uvozom nafte u Irak morao biti odradjen tajno u poverljivim poslovnim krugovima, najpouzdaniji je bio »Halibarton« (u kome Dik Čejni sada ima najmanje 40 miliona dolara akcija,) ali je, kažu poznavaoci naftnog tržišta, malo pretarao u ceni tražeći 1,68 dolara po galonu. Tu su se, medjutim našli vešti izraelski biznismeni, koji su ponudili 1,50 dolara. Da li treba podsetitii da je Dik Čejni u izuzetno bliskim odnosima sa Izrealom, baš kao i sam Predsednik Buš?
Na ovu cenu treba dodati i troškove vojnog obezbedjenja konvoja, transport i naravno sve potrebna »podmazivanja«, gde treba. Rat je. Iračani plaćaju i dalje 5 centi po galonu, njihove rafinerije rade normalno, i sve je sa naftom, naizgled, u redu. Razliku u ceni, pogadjate, plaćaju jadni američki gradjani. To mesčeno iznosi oko 210 miliona dolara.
Sada je lakše shvatiti zašto je benzin u SAD poskupeo, umesto da pojeftini.
Ali sve ovo je »nepoznato« za globalne medije pod kontrolom neokonzervativaca koji kontrolišu krupni kapital i poslove sa naftom i koji su glavni zagovornici rata u Iraku i bili finansijeri predizborne kampanje Džordža Buša (i starijeg i mladjeg).
Ali zato isti ti mediji kao i pojedini kongresmeni upućuju oštre kritike na račun pohlepnih moćnih naftnih kompanija koje podižu cenu benzina kako bi se još više bogatile.
Tu su, naravno, i priče o oštećenjima teksaških rafinerija nakon uragana Katrina, ali i narastajući prohtevi Kine za naftom.
Tu je i čuveni izveštaj stručnjaka »Peak oil« koji pokazuje da su polovine naftnih rezervi u svetu već potrošene te da čovečanstvo ulazi polako u naftnu krizu.
Zbog toga američki gradjani treba da finansiraju nova istraživanja nafte, ali i nove ratove za naftu. Njihovi sinovi i kćeri, očevi i braća i sestre, moraju se i dalje boriti u dalekim »divljim« zemljama i ginuti za taj luksuzan način života na koji su navikli. Privatne naftne kompanije bliske vlasti samo se uzgred najviše ovajde od svega toga.
Za irački narod i Pokret otpora, medjutim, najvažnije je da nafta ne otiče iz zemlje. Zbog konstantnog sabotiranja naftovoda smatra se da je samo izmedju avgusta i oktobra 2004. Irak izgubio 7 milijardi dolara, odnosno 5,3 milijarde evra. Ali, za Iračane to je malo u odnosu na ono šta sve mogu izgubiti ako se ne bore za svoje prirodno bogatstvo. A ekslpoatacija nafte i njena prerada čine skoro 95% iračke ekonomije.



ANTRFILE 1
Nakon rata sa Iranom, Irak je zapao u velike dugove koji su iznosili oko 75 milijardi dolara. Tada je Husein bezuspešno pikušavao da kod članica OPEC izdejstvuje što veću cenu nafte i da ograniči njenu prodaju. Kuvajt je, medjutim, bio uporan u nastojanjima da proizvodi što više nafte za što manju cenu. Ovaj sukob sa Kuvajtom Husein nikako nije mogao da reši, pa je zahvaljujući podbadanjima i dezinmforacijama koja mu tada plasirao američki ambasador u Iraku, izvršio okupaciju Kuvajta i dao povod SAD da se umeša.
Irak i Kuvajt zajedno imaju 20 % svetskih rezervi nafte, a Saudi Arabija 25 %.

ANTRFILE 2
Najverovatnije zbog problema sa obezbedjivanjem naftovoda Amerika je po poslednjim vestima Rojtersa povećala broj vojnika u Iraku, koji sada iznosi rekordnih 161.000. To je više nego za vreme invazije 2003. Iračke snage bezbednosti broje još oko 206 000. Ovakva potreba za vojnicima pravda se predstojećim izborima u decembru, nakon što je usvojen novi irački ustav. Nije li to samo dokaz da mira u Iraku, “prosperiteta” i “demokkratije” jednostavnio nema?
ANTRFILE 3
Da se sa iračkom naftom nešto dogadja otkrili su i svi oni koji prate naftno tržište.
Cene sirove nafte zavisi isključivo od punude i potražnje, a svi kapaciteti za proizvodnju i preradu nafte u svetu danas rade punom parom. Nakon invazije, Irak je prestao da na tržište ubacuje svoju naftu, i tako smanjio snabdevanje, a povećao potražnju. Tako je pre marta 2003. cena bila oko 26 dolara za barel, a nakon invazije je naglo porasla. OPEC je u medjuvremenu povećao proizvodnju. Ako, sada Irak proizvodi dnevno dva miliona barela, kako tvrde američki mediji, cene nafte bi trebale da padnu na oko 16 dolara za barel. Umesto toga cene su porasle. Sada znate zašto.


ANTFILE 4
Svesni da se ne mogu suprostaviti daleko nadmoćnijoj američkoj armiji, Iračani su se oganizovali kao gerila koja nepogrešivo napada američke vojne konvoje za snabdevanje, cisterne sa naftom i kontrolne vojne punktove. Sada je očigledno da je gerilska borba unapred pripremljena. To se vidi i iz oružija kojim se Irak bio već snabdeo, uglavnom od Rusije. Gerilci imaju, ne samo minobacače »Strela« i »Igla«, već i odličnu komunikaciju, pošto su mnogi napadi na vojne konvoje bili koordinisani. Najubojitije su, ipak, ruske mini nuklearne naprave koje postavljaju u kanalizaciju i kada konvoj prodje tim putem – daljinski aktiviraju.
Mediji o ovome izveštavaju kao da su to zlodela bombaša samoubica, ali ogroman krater duboko u zemlju pokazuje silu eksplozije koju samoubica ne može da izazove.
Najgore je što su agilni TV reporteri i snimatelji potpuno nesvesni da se nezaštićeni nalaze u polju Alfa zračenja kada sa lica mesta izveštavaju svet o »Al Kaidinim« teroristima – »samoubicama«.
Za Amerikance su noćna mora i ruske »kaćuše« od 122 mm punjene bojnim otrovom »Sarinom«, koje Iračani bacaju baš u pojas Zelene linije, gde amerikanci na temperaturi od 40 stepeni moraju stalno da nose teška zaštitna odela.