DA LI NEOBIČNE KRADJE INFORMACIJA U SAD IMAJU VEZE SA AGENCIJOM DARPA I PROJEKTOM TOTALNE INFORMATIVNE BAZE DŽONA POINDEKSTERA

Ivona Živković

Dok se u našem parlamentu vodila rasprava o uvodenju novih ličnih karata sa čipom, u kome bi bili pohranjeni svi podaci i vlasniku, mnogi poslanici sa pravom su pitali ko bi sve mogao raspolagati njihovim podacima?
Da li zaista ima razloga da brigu?
Iz poverljivih izvora američke Agencije za Nacionalnu Bezbednost (National Security Agency- NSA) ovih dana može se čuti priča o kradjama bez presedana raznih informacionih podataka. Na spisku prijavljhenih kradja u poslednje dve godine veliki je broj ukradenih kompjutera, hard diskova, neovlašćeno iskopiranih baza podataka, hakerski napadnutih informacionih baza i sl. Broj i način ovako poharanih kompjutera je do sada nezabeležen u svetu.

Meta kradljivaca su uglavnom kompujterski fajlovi sa finasisjkim transakcijama, bankovnim računima, medicinskom arhivom, podaci o zaposlenima gde su posebno na meti podaci iz kartona socijalne sigurnosti (bez ovog kartona u SAD se ne može zaposliti, a mnoge banke traže broj kartona kako bi izdale nekom platnu karticu, pa ga imaju skopro svi gradjani SAD). Kradu se fizički kompjuteri ili hakerski: zdravstveni kartioni pacijenata, elektronska pošta zaposlenih, stručni radovi studenata, spiskovi birača, podaci o učenicima, studentima, stipendistima, spiskovi zaposlenih u državnim i privatnim kompanijama, baze podataka u staračkim domovima, podaci o uživaocima socijalne pomoći, starim licima...
Na meti su i podaci iz oblasti telekomunikacija i razni softveri.
Posebno zabrinjava što kradje u mnogim privatnim kompanijama verovatno i nisu prijavljene, jer se vlasnici plaše za svoju poslovnu reputaciju ili prosto ne žele policiju u svojoj kompaniji.
Sve ovo predstavlja ogroman broj podataka koji se daljim povezivanjem i analizom dobijenih informacija tiče stotina miliona ljudi i u SAD i u svetu.
Iskusni agenti NSA, medjutim, tvrde da ovoliko kradja ne može biti slučajnost, već se verovatno vode iz nekog neformalnog centra moći.
Ako je kradja u domenu organizovanog kriminala, pitanje je kome su potrebni svi ti podaci?
Najčešće se zato postavlja pitanje da li se to tajno sprovodi program Pentagona i agencije DARPA o Totalnoj Informacionoj Budnosti (Total Information Awerness), a čije je finansiranje Kongres 2003. odbacio?


TOTALNA BAZA PODATAKA

Radi se o Kancelariji Značajnih Informacija (Information Awerness Office - IAO), osnovanoj 2002. u sklopu Agencije za unapredjivanje istraživačkih projekata u oblasti odbrane (Defence Advanced Research Projects Agency), sa popularnom skraćenicom DARPA. Agencija DARPA radi u sklopu Pentagona i poznata je po pravljenju projekata za nove ratne tehnologije koje se graniče sa fantastikom.
Idejni tvorac kancelarije IAO bio je Džon Poindekster penzionisani pomorski admiral, koji je izgubio posao savetnika za nacionalnu bezbednost u vreme Ronalda Regana nakon afere Iran- Kontra. Tada je optužen za višestruka krivična dela i to: za zaveru, laganje pred Kongresom, prevaru vlade i predsednika i uništavanje dokaza u aferi Iran – Kontra. Sa generalom Oliverom Nortom uništio je tada oko 5 000 imejl poruka u vezi nelegale prodaje oružija Iranu (islamskim fundamentalistima), a zatim finsiranja Kontraša u Nikaragvi, sa ciljem rušenja legalne vlasti. Neke poruke, koje su imale back-up , i koje su zaboravili da unište, otkrile su da je u čitav biznis možda bio umešan i sam predsednik Regan, a što je Poindekster u istrazi i pred Kongresom negirao.
Iako osudjen na kaznu zatvora, Poindekster je pozvan da još jednom svedoči pred Konresom, pa mu je to u zamenu za pružene informacije omogućilo imunitet. Posle 180 svedočenja Poindekster se mnogih detalja jednostavno »nije više sećao«.

Kada je Džordž Buš januara 2002. Poindekstera postavio za rukovoidoca novoformirane Kancelarije za značajne infomacije (IAO), u agenciji DARPA, pri Ministarstvu odbrane, bilo je to u vašingtonskim krugovima pravi šok.
Povod za otvaranje ove kancelarije bio je teroristički napad 11. septembra 2001. na Njujork i Pentagon koji je američke gradjane, a posebno Kongres, uverio da se protiv terorista mora raditi preventivno. U svojoj knjizi »Prelaženje Rubikona« Majk Rupert, publicista i bivši policajac, tvrdi medjutim da su upravo neke službe iz Pentagona učestvovale u ovom terorističkom napadu pri čemu je teško optužio i samog potpredsednika Čejnija, koji je sve nadgledao. Ovo nikada nije dokazano , jer su svi materijali iz istrage o dogadjaju 11. septembra proglašeni državnom tajnom, a na snagu je stupio i Patriotski zakon koji kongresmenima i policiji zabranjuje bilo kakvo iznošenje podataka u javnost. Zakon je i dalje na snazi, a Ruperta neki nezavisni novinari nazivaju plaćenim dezinformatorom neokonzervativaca. U svakom slučaju DARPA je dobila mogućnost da realizuje svoj program IAO.
Ideja je bila da Kancelarija Džona Poindekstera izradi projekat na bazi širokog prikupljanja informacija iz svih vidova komunikacije: interneta, telefona, imejlova, faks linija... A za sve to trebalo je imati posebne programe koji bi informacije sakupljali, klasifikovali, arhivirali i sa posebnim softverskim alatima brzo ukrštaili, obradjivali i prosledjivali svuda gde je potrebno. Prostor za obradu je ČITAV SVET, jer TERORISTI SU SVUDA.

Zašto je izabran baš penzionisani admiral sa doktoratom Poindekster?
On je 1996. godine počeo da radi u maloj privatnoj kompaniji »Syntek Technologies” koja je pod ugovorom radila projekte u oblasti odbrane, ali i neke komercijalne poslove. Firma je imala ugovor i sa DARPA. Kao potpredsednik firme radio je na projektu za DARPA koji je nazvan GENOA. Cilj projekta je bio da se napravi softverska podloga sa ogromnu bazu podataka koja bi bila rudnik svih vrsta informacija, pri čemu bi se sve one na svaki mogući način mogle povezivati.
Evo kako je Poindekster predstavio svoj program “Totalna Informaciona Budnost” na skupu “DARPA TECH” avgusta 2002., u Enhejmu u Kaliforniji:
“Obaveštajno prikupljanje mora obuhvatiti hiljede ljudi čiji identitet i kretanje obično ne znamo. To je analogno traženju podmornice u okeanu šumova - mi moramo nači teroriste u svetu različitih šumova, da razumemo šta planiraju, razvijaju, i da pripremimo unapred sve opcije za sprečavanje njihovog napada”
Jedan od najznačajnijih zadataka u tom cilju za dr Poindekstera je bilo praćenje svih vidova transakcija:
“Ako neka grupa terorista namerava da izvrši napad najbolji način da im se udje u trag je praćenje svih njihovih transakcija u informacionom prostoru jer u svakoj komunikaciji ostaje neki potpis, neki znak…”
Zato je Po Poindeksteru bilo potrebno stvaranje jednog totalnog sistema nadzora u kome različite baze podataka mogu da komuniciraju, sjedinjuju se I transferišu gde treba, što brže I što pouzdanije.
“Naš cilj je totalna informaciona budnost”, naglasio je Poindekster. “… Nama je potrebno više nego da budemo sigurni da različite baze potadaka medjusobno komuniciraju, nama je potreban način da iscedimo informaciju koja nam je značajna iz svih onih ujedinjenih baza, ali da osiguramo da privatna informacija svakog gradjanina bude zaštićena”,
Dakle, da specijalni alati ne bi “cedili” tamo gde ne treba, podaci gradjana bi u “totalnoj bazi” bili posebno identifikovani I zaštićeni kao takvi. To znači da “totalna baza” mora imati I totalne podatke (!)
Tako je Kancelarija značajnih informacija (IAO) postavila sebi cilj da “izmišlja, razvija, primenjuje, sjedinjava, prikazuje I prenosi informacione tehnologije, komponente I prototipoove informacionih sistema koji će biti stalno nadgledani kako bi se posebnim alatima suprostavili asimetričnoj pretnji”( misli se na doktrinu asimetričnog ratovanja-asymetric warfare). Projekat je nazvan TOTALNA INFORMACIONA BUDNOST. (Total Information Awerness - TIA)
Tehnologije koje bio se pri tom povezivale bile su već usvojene kao projekti DARPA:
To je uključivalo projekat Džonatana Filipsa “Humana identifikacaija sa daljine- HumanID” što je podrazumevlo korišćenje multimodalne bimetričke tehnologije identifikacije.
Dag Dajer je razvijao program nazvan GENISYS, koji održava sve potrebne podatke u totalnoj bazi, ali tako da se oni, bez obzira u kom delu sveta prikupljeni, mogu koristiti kao u centralnoj bazi. Tehnologija čitanja podrazumevala bi potpunu zaštitu podataka od neovlašćenih lica.
Čarls Vejn je zadužen za programe nazvane TIDES I EARS. Zadatak programa je da automatski, sa bilo kog jezika informaciju pronadje, prevede i konvertuje u tekst. To znači da se svaka strana reč uhvaćena u telefonskom razgovoru, npr. odmah može identifikovati i prevesti na engleski. Program bi obuhvatio oko hiljadu jezika.
Tu je i program bio-nadzora Larija Vilisa, kao i projekat GENOA 2, Toma Armjuira, koji ima zadatak inteligentne analize ogromne količine podataka, odnosno izrade posebnih softverskih alata koji bi taj posao obavljali.
DARPA je imala 2003. i projekat Open BSD, što je značili izradu besplatnog operativnog sistema čiji je glavni cilj bio bezbednost. Podrazumeva se da bi ag korisnici računara rado instalirali- radi svoje bezbednosti(!) Finansiranje je prekinuto navodno zbog jednog važnog programera, koji je izneo u javnost neke svoje antiratne stavove. Ipak, oko 2,3 miliona dolara je već potrošeno na izradu ovog programa.
Dakle TIA projekt je imao cilj objedinjavanje svih ovih projekata koji bi motrili I obradjivali milijarde komunikacionih razmena, a inteligentne mašine bi iz obilja podataka našle sumnjive detelje koji bi otkrili terorističke planove(!)
Da li vam sve ovo deluje sumanuto?
Upravo su to shvatili i mnogi kongresmeni. Iznete su i u javnosti žestoke kritike da takav sistem može predstavljati uvod u društvo masovnog nadzora. Tako je IAO odlukom Kongresa 2003. skunut sa državnog budžeta.
Ali da li se ipak sprovodi? I da li je u tom poslu i dalje Džon Poindekster (iskusni zaverenik) ili je ideju i posao preuzeo neko drugi? I da li sa ovim ima veze odluka Bila Gejtsa da se posveti “humanitarnom radu”?
U svakom slučaju bar znamo zbog čega ćemo mi u Srbiji biti čipovani.


SAMO U POSLEDNJA TRI MESECA OVE GODINE PRIJAVLJENE SU SLEDEĆE KRADJE:
Od Denverske izborne komisije ukradeno je 150 000 glasačkih podataka.

Iz Odeljenja za prihode u Oregonu nestalo je delovanjem virusa 2.200 pesonalnih fajlova.

Iz Union Pacifik železnice ukradeni su podaci za 30 000 korisnika.

Iz KDDI Telco, Japan iscurili su podaci o 4 miliona telefonskih brojeva iz odeljenja za finansije.

Državni oditor iz Minesote ostao je bez kompjutera sa podacima o 493 zaposlena.

Iz Human Medicare Program-a nestali su medicinski podaci za 17 000 korisnika.

Hanford Nuclear Reservation pokraden je za 4 000 brojeva karata socijalne sigurnosti.

Univerzitet u Delaveru prijavio je kradju brojeva socijalnih karata za 1.076 korisnka.

Trgovinska Potomak Banka ostala je bez kompjutera sa podacima o 48 000 korisnika.

Internacionalni univerzitet u Floridi ostao je bez podataka o nekoliko hiljada korisnika.

Majami univerzitet u Ohaju zbog uništenja opreme izgubio je podatke o 851 studentu. Slično su prošli Američki Institut CPA, Uiniverzitetski zdravstveni centar Hadson u Ohaju (ostao bez medicinskih podataka za 60 000 korisnika).

Korporacija za studentske pozajmice iz Teksasa, ostala je bez kompjutera sa podacima oko 1.300 000 korisnika.

Wells Fargo Bank prijavila je nestanak komjutera sa podacima o računima.
Iz Odeljenja za rad sa veteranima (Dept. of Veterans Affairs) nestali su kompjuteri sa medicinskim podacima 28.700.000 korisnika.
Columbus Bank & Trust je ostala bez podataka o kreditnim karticama.
Ministarstvo odbrane je pretrpelo hakerski upad u bazu sa finansijskim podacima I kartama socijalne sigurnosti.
Morgan Stanley, Clydesdale Bank (UK), Master Card takodje su imali hakerski upad u bazu.
Američki Crveni Krst, Fraser Health Nadleštvo iz Kolumbije, Univerzitet Fairbanks na Aljasci I mnogo drugih prijavili su nestanak svojih baza podataka.
I ministartsvo poljoprivrede je imalo sličnu kradju podataka za 26 000 zaposlenih. Univerzitet u Alabami je pokraden za podatke o 9 800 donatora bubrega.
Kradje nisu postedjene ni vojne baze podataka, kao na primer US Marines Corps gde su ukradini brojevi socijalnih karata, dok je mornarica je 23.juna objavila da su joj ukradeni brojevi socijalne sigurnosti i podaci o rodenju za 28.000 mornaričkih službenika i njihovih porodica.
Kradju je pretrpela i Bank of America gde su nestale informacije 1.200 000 zaposlenih.
Spisak oštećenih je podugačak, a poverljivi izvori iz FBI tvrde da im je skrenuta pažnja da ne vrše nikakvu istragu.

www.waynemadsenreport.com

MOŽE LI SE PONIŠTITI PRIVATIZACIJA DOMAĆIH BANAKA?

Ivona Živković

Čini se da verbalni ispadi političara u srpskom Parlamentu, ideološki ili nacionalni (kako ko shvata) izmedju poslanika SRS i G17 Plus, mnogo brže pokreću na akciju javnog tužioca nego kada je u pitanju ogromna metrijalna šteta koju su isti politički akteri (G17 Plus) naneli prodajom domaćih banaka.


Samo dva dana nakon dogadjanja u Parlamentu, tužilac Prvog opštinskog javnog tužilaštva, Goran Ilić, javno se oglasio i zatražio video snimak zasedanja Skuštine, u kojoj je poslanik SRS-a, Zoran Krasić rekao o ministarki Ivani Dulić - Marković da zna da su neki članovi njene porodice bili u ustaškim Zengama.

Način prodaje najatraktiovnijih domaćih banaka (Jubanke, Niške banke, Novosadske banke i Kontinental banke) ni posle dve godine nije privukao pažnju nadležnih (pravobranioca i tužioca), iako je izvršen nezakonito uz nanošenje ogromne materijalne štete akcionarima banaka i samoj državi. Posledica toga je da su strane banke zauzevši najsladji bankarski posao u Srbiji (da potrošačkim kreditima “daruju” gradjanstvo željno svega i svačega), već zavile u crno stotine hiljada svojih dužnika.

Ovoj lihvarskoj pošasti više nisu dovoljne samo ogromne kamate kojima prodaju svoj špekulativni (nepostojeći) novac, već sve više kao garanciju uzimaju hipoteke i do tri pute veće vrednosti od kredita. Kako nemaju domaću bankarsku konkurenciju ni to im više nije dovoljno, pa pored hipoteka traže i žirante. Skoro polovina vojvodjanske zemlje je već pod hipotekama austrijskih banaka, a komisije za oduzimanje automobila datih na lizing imaju sve više posla.

Narod ojadjen, zbunjen, zatečen i prevaren dok se stranka G17 Plus, koja je svemu kumovala, bavi zaštitom svoje ministarke od “govora mržnje” u državnoj pričaonici. O nezakonitoj prodaji banaka ćute, a spremaju se i na prodaju osiguravajućih društava po istom principu – (ne)zakonskom prinudom i obezvredjivanjem akcija i kapitala radnika.
Može li Srbija da stane na put ovoj pohlepnoj bankarskoj družini iza koje ne stoje njihove domicilne države?
Po rečima upućenih pravnika to može i mora da učini upravo javni tužilac i to pokretanjem postupka za apsolutno ništenje nezakonite prodaje ovih banaka.
Ako nekome u javnom republičkom ili opštinskom tužilaštvu još nije jasno kako je ova prodaja izvršena, da ih podsetimo, jer upravo je u toku, po istom principu, prodaja Vojvođanske banke, Panonske banke i Kredi banke iz Kragujevca, a sprema se i prodaja Komercijalne i Čačanske banke.


PRINUDNA DOKAPITALICACIJA NA ŠTETU AKCIONARA

Čitava privatizacija banaka radjena je na dva koloseka. Na prvom koloseku država je čistom prinudom došla do većinskog paketa akcija. Uradjeno je to najpre 2002. donošenjem zakona sa veoma komplikovanim nazivom (radi se o Zakonu o regulisanju odnosa izmedju Savezne Republike Jugoslavije i pravnih lica i banaka sa teritorije Savezne Republike Jugoslavije koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, donetog 2002. godine) po kome su banke koje su bile garanti ili dužnici Pariskog i Londonskog kluba naterane da emituju akcije u vrednosti sto posto duga koji su imale prema tim finansijskim institucijama. Napomenimo i to da su ti dugovi u trenutku donošenja Zakona već bili oprošteni u iznosu od 66%. Članom 4. stav 7. pomenutog zakona bankama je bukvalno zaprećeno da će im biti oduzeta dozvola za rad ili im može biti pokrenut stečajni postupak ukoliko ne izvrše ovu emisiju. Kako se sa državom nije šaliti, banke su akcije u tom iznosu i emitivale.

Tako je država kupovinom tih akcija, po ceni koju je sama odredila, postala većinski vlasnik ovih banaka, zapravo akcionarskih društava. Ovakvom transakcijom, medjutim, ostalim akcionarima vrednost akcija značajno je umanjena, odnosno umanjena je za onaj nominalni iznos za koji su banke pod pretnjom prinude emitovale akcije, a koji u procentima iznosi 66% od nominalnog iznosa emitovanih akcija i koji je Republici Srbiji oprošten. Obezvredivši kapital ostalih akcionara država je sebi dala za pravo da raspolaže i drugim vrednostima banke pa i da ih proda.

Ali, ni ovakav vid nacionalizacije, nije bio jedini gubitak za ostale akcionare.

Vlada Srbije je zatim sva ova potraživanja na osnovu kojih su banke morale da emituju akcije proglasila nenaplativim. Podsetimo da nenaplativo potraživanje znači potraživanje gda nema garancije, hipoteke, menice, da dužnik nema imovine, da je nesolventan ili mu je imovina mala, da preti zastarelost potraživanja ili je već zastarelo ili je sudskim putem već izgubljena mogućnost da se naplata potraživanja izvrši i sl.

Pošto su većinski upravljali Skupštinama akcionara i Upravnim odborima tamo gde su sada imali većinski paket, zahvaljujući postavljanju svojih partijskih kadrova (G17 Plus) uglavnom mladih i nestručnih, banka namenjena prodaji bi donela odluku da se ta potraživanja prodaju za jedan dinar Republici Srbiji.
Ovo je inače potpuno nezakonito upravljanje u nekoj firmi, a posebno je nedopustivo kada je u pitanju rad državnog organa, tj. vlade Srbije koja mora da štiti ekonomske interese svih privrednih subjekata (domaćih i stranih) koji posluju u državi kojom ona upravlja, a ne da ih obezvredjuje.

Tako je Republika Srbija preuzevši ta potraživanja počela da vrši njihovu naplatu preko svoje Agencije za sanaciju, likvidaciju i stečaj banaka. Na primer, Skupština “Jubanke” morala je da usvoji Odluku da prodaje potraživanja u iznosu od 70 miliona evra za jedan dinar i taj iznos otpiše u svojim knjigama. Ova potraživanja su ona ista na osnovu kojih je banka morala da emituje akcije u korist države i na osnovu kojih je država postala većinski vlasnik akcija banke.
Ovim otpisom umanjena je aktiva banke u navedenom iznosu, što je umanjilo vrednost akcija svih akcionara, a trebalo je umanjiti samo akcijski kapital države.

PODZAKONSKI AKT IZNAD ZAKONA

Ne obazirući se na sve ovo, Vlada je krenula na drugi kolosek u proces prodaje banaka. Ali da bi se prodaja vršila moralo se postupiti u skladu sa Zakonom o tržištu hartijama od vrednosti i drugih finansijskih institucija, a koji je veoma precizno regulisao način prodaje akcionarskog kapitala. Tim Zakonom akcije su se mogle prodati samo na dva načina: putem berze i ponudom radi preuzimanja.

Ono što je bitno reći, to je da se svaka trgovina hartijama od vrednosti mogla urediti samo zakonom, gde kao opšti zakon važi Zakon o obligacionim odnosima. Dakle, trgovina hartijama od vrednosti nije se mogla odredjivati nikakvim podzakonskim aktom.

Ali, pravni »stručnjaci« Vlade Srbije mogu sve. Tako je 29.05.2004. na predlog Vlade donet Zakon o dopuni Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata koji ima samo jedan član koji kaže da se pomenuti zakon ne primenjuje na slučajeve gde je država većinski vlasnik banke.

Na kraju tih izmena Zakona kaže se da će Vlada Republike Srbije za ove izuzete slučajeve bliže propisati način trgovine hartijama od vrednosti. Sa ovakvom formulacijom, svakom pravniku je bilo za očekivati da će Vlada za te slučajeve podneti predlog posebnog zakona. Ali, to se nije dogodilo. Umesto Zakona Vlada je donela uredbu, dakle podzakonski akt. Radi se o uredbi sa takodje ogromnim nazivom (Uredba o načinu i postupku prodaje akcija banaka koje su u vlasništvu Republike Srbije ili u vlasništvu banaka u stečaju i likvidaciji u kojima funkciju stečajnog i likvidacionog upravnika vrši Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka objavljena u službenom galsniku RS od 29.5.2004.).

Ova Uredba, medjutim, kao i svaki podzakonski akt regulisala je samo tehnički deo prodaje, odnosno da li će prodaja biti tenderska, kakav će biti tender - jednostepen, dvostepen i sl. Ništa drugo.

Da bi pravna zavrzlama bila još neverovatnija, Vlada je donela i Uredbu o izmenama i dopunama ove Uredbe (od 01.10.2004). Tako ovom novom Uredbom (član 5.) nalažu da se prodaja akcijskog kapitala u bankama u državnom vlasništvu ispod 25% reguliše zakonom (o tržištu hartija od vrednosti), a preko 25 % po već pomenutoj Uredbi. Tako ova nova Uredba tj. podzakonski akt propisuje gde će se primenjivati Zakon, a gde Uredba.

Iako, pravno neodrživa, ovakva formulacija je ipak poslužila kao pravni osnov za čitav postupak prodaje banaka. Dakle, Vlada se postavila i kao zakonodavac i kao učesnik u poslu otkupa akcija od akcionarskih društava i njihove kasnije prodaje.


KAPITAL BANKE NIJE ISTO ŠTO I AKCIJSKI KAPITAL

Iz ovih uredbi nigde se ne vidi kako se formira cena akcijskog kapitala, a što je najgore često se mešaju pojmovi »prodaja akcija« i »prodaja kapitala«, jer nekretnine i ostala imovina koju poseduje banka nisu njen akcijski kapital, pa je nejasno šta su zapravo banke tačno prodale. Da li su strane banke kupile sa akcijskim kapitalom i neke nekretnine i opremu? Da li je zato traženo da se skinu neke hipoteke i sl.? Ali i to je perotivzakonito, jer postoji Zakon o privatizaciji koji govori o načinu prodaje preduzeća, a to je sasvim druga vrsta prodaje od trgovine akcijskim kapitalom.

Na ovaj način je Vlada preko Ministarstva finansija došla u poziciju da obavi prodaju državnih akcija BEZ IKAKVE KONTROLE. Ako se pogleda oglas za prodaju Niške banke, na primer, vidi se da se Vlada Srbije u prodaji ne poziva ni na jedan zakon, već na NEKA »svoja zakonska ovlašćenja«.
Bez zakona nije se znalo ni kako se formirala cena, ko je formirao, na osnovu čega, itd. Kako sve te velike kupoprodaje prate i velike provizije, nejasno je i ko je to odredjivao i u kom procentu. I gde je taj novac završio? Imovina svih tih banaka je velika ne samo u akcijskom kapitalu, već i u stvarnim vrednostima. Mnoge od njih imaju nekretnine, opremu, ali i ogromna potraživanja u preduzećima koja imaju vredne nekretnine. Čišćenje bančinih bilansa obezvredjivanjem akcija i imovine koja ima vlasnika, ne može biti prihvatljiv rad vlade ni u jednoj državi zapadnog kapitalističkog sveta.
Zakon o tržištu hartijama od vrednosti, podsetimo, propisuje da se cena formira ili na berzi ili veštačenjem. U ovom slučaju Uredba nije regulisala ništa.
Tako je ogroman društveni, državni i privatni kapital prodat bez ikakve stvarne procene, već isključivo na osnovu dogovora i pogodbe NEKOG sa NEKIM.
Javnost je samo dobijala informacije na kraju završenog posla da je ta banka prodata tom i tom po toj ceni. Da li je cena bila realna, umanjena ili uvećana, šta je stvarno prodato, ostalo je u nedostatku zakonski definisanih parametara nepoznato.


ŠTA SU STRANCI STVARNO KUPILI?

Da li su strani kupci uopšte bili u stanju da udju u suštinu svih ovakvih zakonsko- podzakonskih marifetluka? Verovatno da nisu, jer kupac obično gleda bilans banke i tržišnu mogućnost da brzo zaradi. Da li su ti bilansi napumpani, posebna je tema.
Zanimljivo je da su samo u nekoliko slučajeva ostali akcionari banaka tužili Republiku Srbiju i ostale učesnike prodaje akcija, ali su tužbe povučene najverovatnije pod pritiskom Vlade. Većina se nije ni usudila da zaštiti svoja prava ni toliko.
Sve ovo sada mora biti predmet interesovanja javnog tužioca. Javni pravobranilac, iako je morao, izgleda da nije reagovao, pa u tom slučaju i sam mora biti predmet istrage tužilaštva.
Bilans ovakvog rada Vlade je poražavajući za iole pravnu državu, jer svi ovi ugovori danas ili sutra mogu biti apsolutno ništavi pošto nisu u skladu sa zakonima. Pravna nesigurnost akcionara domaćih ili stranih je evidentna.
Dakle, da li je ovo pitanje, za državu koja želi i pravnu i demokratsku Evropu, važnije od ideološkoh sukoba u parlamentu (koji u demokratskim društvima tome valjda i služi), tužilaštvo mora hitno da odgovori.
Najzad, u svim tim bankama sadržan je dugogodišnji rad ogromnog dela srpske privrede. Ako se to može tako rasprodavati, čemu onda Srbiji služi država? Zašto gradjani uopšte plaćaju porez, odnosno zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast? Ili možda javno tužilaštvo ima neki svoj privatni izvor prihoda, pa ih državna ekonomija ne zanima.

SASTANAK BILDERBERG GRUPE 2006. U KANADI

PRIVATNI SKUP KROJI SVET?



Vest da će se sastanak tajanstvene Bilderberg grupe ove godine održati od 8. do 11. juna u malom mestu Kanata, nekoliko kilometara od Otave, u Kanadi, objavila je na internetu tačno pre dve nedelje agencija American Free Press.
Mnoštvo antiglonbalističkih novinara iz čitavog sveta odmah je pohrlilo ka Brookstreet Resort Hotelu, poznatog po svojim golf trenima. Ali, u hotelu su tvrdili da ništa o tome ne znaju.
“Šta je to Bilderberg?” pitala je neupućena direktorka Patris Besil novinare. Objasnila je da oni u pomenutom terminu imaju rezervaciju za konferenciju jedne poslovne grupe iz Toronta i jedne iz Montreala.
Ni vlasnik hotela, Terens Metjus, nije mogao ništa više da kaže: “Da li je to dogadjaj koji bi trebalo da upriličim u hotelu?”
Ali, već 8. juna svi gosti koji su boravili u Brookstreet Resort morali su da ga naopuste i to do 8:30 ujutru. Hotel više nije primao goste.
Istoga dana ispražnjeni su svi parkinzi u okolini, a kanadska policija je na pola kilometra unaokolo blokirala prilazne puteve za sva vozila. Oko hotela i aerodroma u Otavi pojavio se veliki broj privatnog obezbedjenja u crnim blejzerima sa slušalicom na uhu. Privatno obezbedjenje je bilo toliko moćno da je čak legitimislao uniformisne kanadske policajce, primetili su novinari iz “Ottawa Citizen”.
Sa aerodroma ka Brookstreet hotelu kretale su se u velikom broju crne limuzine za zatamnjenim staklima. I lokalni aerodrom Shell Aerocentre ugostio je mnogo privatnih aviona, odkle su se takodje razmilele crne limuzine.
Na automobilima, kao i na prtljagu nekih od tajanstvenih gostiju mogao se videti znak “B”.
Pojedine goste su novinari prepoznali. Bio je tu: Dejvid Rokfeler, Henri Kisindžer, Holandska kraljica Beatris, guverner države Njujork Džordž Pataki. Došli su i “veliki naftaši” Žeron Van Der Vir iz Holandije (Royal Dutch/Shell Group), Frank Bernabe iz Italije, (Rothschild Europe), Egil Miklebust, (Scandinavian Airlines), Žorma Olila (Nokia), Džejms Volfenson, bivši predsednik Svetske banke, Frenk Mekena bivši kanadski ambasador u SAD.
Po još nepotvrdjenim izvorima na listi pozvanih su bili i zamenik premijera Iraka, Ahmad Čalabi, zatim rukovodioci Koka Kole, Credit Suisse-a, the Royal Bank of Canada, brojni medijski moguli, kao i neki ministari Španije i Grčke.
Crna limuzina sa diplomatskim tablicama SAD ušla je direktno u garažu hotela. Da li je u njoj bila Hilari Klinton? Gospodja Klinton jedan je od najozbiljnijih kandidata Demokratske stranke za predsednika SAD na predstojećim izborima 2008. Ali, ulazak u Belu Kuću izgleda nije moguć bez saglasnosti Grupe.
Stigao je i Ričard Perle bivši pomoćnik sekretara za odbranu predsednika Regana, a i danas veoma uticajan savetnik u neokonzervativnim krugovima Bušove adminsitracije.
Na pitanje jednog lokalnog reportera čemu ta tajnovitost, Perle je samo prokomentarioso da se radi o sasvim privatnom sastanku. Na opasku da je tu veoma mnogo važnih učesnika u poslu sa naftom i da bi mogli diktirati cene, odlučno je demantovao: “Ako bi tako bilo i ja bih u buduće trgovao naftom”.
Iz Bilderberg grupe tvrde da je “tajnovitost neophodna da bi diskusija bila stimulativnija”, a udarni svetski mediji o ovim sastancima nikada ne izveštavaju. Posebno ne mediji u SAD. Ni o ovom upravo održanom sastanku u Kanadi nema informacija iako je na skupu prisustvovalo oko 120 nauticajnijih ljudi sveta.

Džejms P. Taker, (71) motri na sastanke Bilderberg grupe već 30 godina:“Godinama su oni poricali da uopšte postoje. Ja znam da oni i te kako kroje ovaj svet”.
Kanadski pisac Danijel Estulin, autor knjige “Klub Bilderberg” smatra da je njihov cilj “da kreiraju jednu svetsku vladu, koju bi činili uticajni ljudi, a sa ciljem da kontrolišu sve značajne resurse na planeti gde neće postojati nacije, već samo regioni, jedna religija, jedan ustav, jedna crkva jedna moneta I jedna država. Već sada imate severno-američki trgovinski sporazum NAFTA i Evropsku Uniju”.
Estulin je još dodao: “Kako to da se dešava sastanak 125 najmoćbijih ljudi na svetu i niko od novinara ne izveštava o čemu se tamo priča. Ako to nije zavera, onda ja ne znam šta je zavera.“
Da podsetimo, Bilderberg grupa dobila je ime po Hotelu u Holandiji gde su se prvi put 1954. privatno sastali. Osnivač je holandski princ Bernar.
Bilderberg grupa nema stalne članove već se svake godine odredjeni broj naujticajnijih ljudi u svetu politike i biznisa poziva da prisustvuje ovom “privatnom” sastanku. Mesto sastajanja je uvek drugo, i daleko od očiju javnosti.
Otkriveno je da imaju štab u Hagu, u jednoj zgradi gde se svi telefonski pozivi ukrštaju preko automata koji se javlja i obaveštava zainteresovane gde da ostave poruku. Povratni poziv, kažu, nikada ne stiže.
Ko je taj ko odredjuje i poziva, nije poznato, ali se veruje da su to dve dominantne bankarske dinastije: Rokfeleri (američka intersna zona) i Rotšildi sa svojim evropskim dinstičkim ograncima i svojim Izraelom.
Grupa sledi takozvana “Chatham House rules,” pa je prisutnima zabranjeno da javno bilo šta govore o Grupi.
Gde su sve umešani prsti Bilderberga po oceni analitičara koji prate “svetske zaverenike”?
Veruje se da su upravo oni kreirali poslednja dogadanja na Balkanu i raspad Jugoslevije, da stoje iza obaranja Slobodana Miloševića koji je bio “The problem”. Tvrdi se i da je Milošević imao pouzdana saznanja o nekim “kriminalnim aktivnostima grupe”, nakon pokušaja državnog udara u Srbiji 1990, iza koga su stajali MMF i Bilderberg. Nakon svega, očito je pojačano prisustvo islamskih militantnih formacija na Balkanu (i u Evropi) koje je, kako se pokazalo, obučavala i naoružavala tajno CIA.
Na sastanku u Rotak-Ergenu u Nemačkoj (od 5. do 8. maja 2005.) navodno su dogovorili pojavljivanje danske publikacije sa posprdnim karikaturama Muhameda. Danska je inače saveznik SAD. Bila je veoma kooperativna i u pružanja logistike avionima koje je angažovala CIA, kada su iz Iraka tajno prevozili zatvorenike, drogu i ko zna šta sve još.
Formiranje EU je bilo na dnevnom redu prvog sastanka Bilderberg Grupe održanog 1953-54. u Holandiji.
Veruje se i da su nakon kritika upućenih radu Bilderberg grupe, Džon F. Kenedi i Margaret Tačer uklonjeni iz članstva. Bil Klinton je sa druge strane, odmah “izabran” 1992. čim je postao predsednik. Upravo je on potpisao ugovor NAFTA.
Antiglobalista i novinar Toni Glosing, tvrdi da je za napad na Irak saznao upravo od insajdera ove grupe, još 2002. godine.
Čulo se i da su na prošlogodišnjem sastanku zatražena drastična poskupljenja nafte. To se i dogodilo, pa je barel sa 40 dolara skočio na 70. Henri Kisindžer je, kažu, tada predvideo da će cena ići i do 150 dolara.

O čemu su ove godine “privatno” i “stimulativno” diskutovali ovi svetski moćnici?

Džejms P. Taker tvrdi da im je glavna tema verovatno bio Ugo Čavez koji bi mogao da manipuliše cenama nafte kako bi formirao ekonomsku uniju u Latinskoj Americi, a koja bi uključila Brazil, Peru, Kubu i Meksiko. Takva unija bi odbila da pristupi sporazumu o slobodnoj trgovini NAFTA čime bi se slomili dugoročni napori Bilderberga da se prošire na čitavu zapadnu hemisferu, gde su planirali uspostavljanje Američke Unije po ugledu na EU. AU bi imala kao zajedničku monetu dolar.
Kao domaćin sastanka OPEK-a u Karakasu, Čavez je predložio da se smanji proizvodnja nafte kako bi se povećale cene, ali je to za sada odbijeno. OPEK održava proizvodnju od 28 miliona barela dnevno još od jula 2005.

Čavez je predvideio i posebnu taksu za sve koji eksploatišu naftu u njegovoj zemlji. Venecuela je peti svetski izvoznik nafte, ali je raskinula ugovore o vadjenju nafte sa mnogim privatnim stranim kompanijama. Na 32 naftna polja zamenile su ih mešovite kompanije. Tako je domaći Petroleos de Venezuela SA dobio pravo na 60 posto udela u poslu. Čavez je tako smanjio potencijalnu površinu za ekspoloartisanje skoro za dve trećine.
Ovo je mnogo ražestilo naftni blok Bilderberga koji uključuje Kraljicu Beatrisu i Rotšildove kompanije u Britaniji i Evropi. Posebno su ugroženi interesi bankarske dinastije Rokfeler koja je vezana za naftu i druge investicije u Južnoj Americi. Pogodjeni su Exxon Mobil Corp., Chevron Corp, Conoco-Phillips, Total, BP PLC i Norway’s Statoil ASA.
Čavezova otvorena kritika politike SAD dodatno otežava rešavanje problema. Posebno je iritirao naftnu elitu ponudom jeftine nafte za siromašne Amerikance, nakon poplava u Nju Orleansu. Venecuelanci plaćaju subvencionisanu cenu od 12 centi po galonu.
Džejms P. Taker smatra da u Bilderberg grupi ovakve Čavezove poteze doživljavaju kao sprdnju sa njima. “Ali njima je ovakav humor veoma stran. Jedino što ih uveseljava je pravljenje novca, posebno ako se to može postići ekspoatacijom drugih”, tvrdi Taker za American Free Press.

Problem je i Stefan Harper, kanadski premijer koji, iako se obreo 2003. na stanku Bilderberga, ove godine predstavlja veliko opterećenje za Grupu jer uporno odbija da prihvati sporazum iz Kjota. Sporazum je upravo delo Bilderberga i predvidja drastično smanjenje emisije štetnih industrijskih gasova od 2012. Bilderbergovo “čedo”, Klinton, odmah je “Kjoto” pokorno potpisao, ali ratifikacija u Senatu je nemoguća. Ni Bušova administracija ne želi ovaj sporazum.
Industrijski nerazvijene zemlje lako su potpisale ovaj sporazum, jer nemaju prekoračenje emisije industrijskih gasova i nemaju šta da redukuju. Ako bi SAD ovo ratifikovale, još više američkih kompanija pomerilo bi se u Meksiko gde nema strogih ekološkoh zakona, a ima i jeftiniju radnu snagu, kojoj čak ne moraju ni godišnji odmor da plaćaju.
Kjoto ugovor Bilderbergovci guraju kako bi nametnuli UN takse (UN su pod njihovom kontrolom), favorizovali svoj ugovor NAFTA i Svetsku Trgovinsku Organizaciju, zatim pretvorili NATO u armiju UN-a. To je upravo korak više na putu ka stvaranju svetske vlade. Emisije štetnih gasova iz vojnih postrojenja ne smetaju(!)
Najzad, izgleda da u Grupi postoji i neslaganje oko napada na Iran. O tome je početkom godine u svom intervju za “Vanity Fair” govorio Zbignjev Bržežinski, za koga još nije potrvdjeno da li je bio u Otavi.
“Mislim da rat sa Iranom može biti početak kraja sadašnje američke uloge u svetu. Irak je u tom smislu bio neka vrsta prethodnice, koja je još isplativa ukoliko bi se iz svega izašlo što pre. U ratu sa Iranom, vukli bi smo se tu bar 20 do 30 godina. Svet bi to osudio. SAD bi izgubila sadašnju poziciju u svetu”, izjavio je Bržežinski.
Upućeni analitičari veruju da Sorosvo krilo neoliberala pokušava da ubedi neokonzervativce i njihovu marionetu Buša da sputaju malo bes Pentagona prema islamskim zemljama, ne zato što neoliberali imaju neka posebna osećanja prema Iranskom narodu, već verovatno zbog svog slaganja sa mišljenjem Bržežinskog.
Buš inače ima problem sa konstantnim padom popularnosti. U medjuizborima za Kongres koji će uslediti u novembru 2006., ovo će formalno i biti iskazano. Ako izgubi podršku u Kongresu može mu se desiti da se suoči sa zahtevom za impičment, ali i sa teškim optužbama za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti zbog zlostavljanja ratnih zarobljenika, ubijanja civila i sl. Instruirani globalni mediji i te kako vešto plasiraju sve neophodne informacije za kasnije.
“U slučaju pokerske igre sa Ahmedinedžadom, Buš nema šta da izgubi ukoliko poveća svoj ulog i zamota se u američku zastavu izbacujući ogromne količine bombi pravo u vrtlog njegove osovine zla, Irana”, analizira ovu poziciju dr Majkl Karmajkl, politički analitičar.

Ali Ričard Perle, neokonzervativac, poznata ratna perjanica izraelskih interesa (državljanin je i Izraela), najoštriji je zagovornik vojne intervencije u krugovima Pentagona. Baš kao što je to bio po pitanju Iraka, ali i Jugoslavije. Bombe i sabotaža svih diplomatskih nastojanja su za Perlea uvek bile najbolje rešenje svih problema. Posebno kada treba zaštititi interese Izraela, a na štetu SAD. To u Pentagonu znaju svi, pa čak i kada se na raznim gostovanjima po univerzitetima, kao ovih dana, Perle zalaže za “diplomatske pregovore Zapada i Irana”. Zato je i nazvan “Princ Tame”. Uloga Perlea u politici SAD je nesporno velika, a njegova diskusija u Bilderberg grupi sigurno će biti veoma “stimulativna”.


Objavljeno u NIN-u, 15.06.2006., sa manjim skraćivanjima.