BEZ GEOSTRATEGIJE NEMA DRŽAVNE POLITIKE

Prof. dr Nenad Mileusnic, diplomirani inženjer i doktor nauka mašinstva i član Odbora za ekonomske nauke SANU.

ŠTA BI MOGAO DA BUDE SRPSKI »NJU DIL«?

Kako ste počeli da se bavite prouačavnejm geostrategije?
Ja sam diplomirao i kasnije doktoriraro ovde na beogradskom Mašinskom fakultetu. Prvi sam diplomirao iz naučne organizacije rada. Nakon toga sam, po savetu moga oca koji je smatrao da škola bez prakse nije dovoljna, otišao da radim u proizvodnji. Radio sam pet godina u fabrici Ivo Lola Ribar u Železniku, a onda sam otišao godinu dana u Pariz gde sam završio jednu Vojno- privredna školu, BTE, gde se izučava organizovanje proizvodnje. Direktor škole je bio general francuske vojske. Godinu dana sam radio i u jednoj fabrici mašina i alatki.
Nakon toga sam poželeo da odem u Ameriku, jer su i Francuzi sa zanimanjem pratili američku tehniku. Otišao sam na Mičigenski univerzitet, koji je bio na šestom mestu u rangu tehničkih škola. Prvi je bio Institut za tehnologiju u Masačusetsu (MIT).
Ipak, uspeo sam da upravo na MIT, u kontaktu sa samim dekanom, steknem prva saznanja o tome šta je geostrategija.
Šta je geostrategija?
To je naučna disciplina koja obuhvata sve društvene fenomene od tehnike, ekonomije, vojske do kulture i politike. Sve što je značajno za razvoj odredjenog geografskog prostora. Njena društvena snaga je u nalaženju najboljih ekonomskih rešenja za državu i u potonjem političkom delovanju na spropvodjenju tih rešenja. Nastala je kao naučna disciplina na univerzitetima u SAD, a danas se razvija u svim razvijenim zemljama.
Kako se utvrdjuje geostrategija jedne države?
Prvo se utvrdjuje ekonomska snaga države gde se polazi od procene nacionalnog rentnog kaptala. Mnogima nije poznato da osim profitnog postoji i rentni kapital. Profitni kapital se vremenom pretvora u rentni kapital. Da li znate na čemu žive porodice Kenedi i Rokfeler? Na rentnom kapitalu. Imaju nekretnine i dobijaju rentu. Profitni kapital je na tržištu i on se može lošim poslovnim potezima i izgubiti.
Kako se koristi rentni kapital?
Osnovna stvar kod procene nacionalnog rentnog kapitala je da on ne sme da koristi takozvano nepovratno prirodno bogatstvo jer se ono može zauvek potrošiti. To su prirodna bogatstva kao rude, nafta, voda itd. A to je upravo ono što smo mi radili decenijama. Ovaj kapital se može samo delom koristiti, ali u onoj količini koliko je potrebno da se pokrene neka druga proizvodnja koja će svoriti drugi kapital, a onda se nalazišta rude ili nafte zatvore. Amerikanci ne prodaju svoja prirodna bogatstva. Oni nadju naftu, zapečate nalazište i plate odštetu vlasniku. A naftu uvoze. Dakle, nepovratno prirodno bogatstvo ne treba da ulazi u aktiviran nacionalni rentni kapital. Ali povratno prirodno bogatstvo, na primer reke, tj. vodni tokovi, gde se mogu graditi hidroelektrane, treba da od rentnog postane profini kapital.
Srbija je bogata vodnim tokovima, ali od Morave često ima veće štete nego koristi jer se ona izliva i plavi zemljišta. Sa druge strane, nemamo izgradjen sistem za navodnjavanje zemljišta i suše često uzimaju svoj danak. To je tipičan primer neiskorišćenog rentnog kapitala u jednoj zemlji.
Koliko nacionalnih rentnih kapitala može da ima jedna država?
Postoje ugradjeni i stečeni rentni kapitali. Švajcarska, na primer, po saznanju, ima četiri rentna kapitala, od kojih je samo jedan ugradjen, a ostali su stečeni. Šajcarska je naknadno izgradila rentni kapital prihvatanjem sedišta za mnoge medjunarodne oganizacije na svojoj teritoriji i sada sa mnogim značajnim medjunardnim skupovima u Švajcarsku stiže i novac. To je slučaj i sa medjunarodnim samitom u Davosu, koji je bio ovih dana. Tu je i centar medjunarodnog Crvenog krsta, Svetski patentni zavod, tu je Medjunarodna organizacija rada, ispostave Organizacije Ujedinjenih Nacija, itd. Tako Švajcarska stalno stiče prihod.
Drugi rentni kapital su joj banke. Kako je do njih došla? Banke su prvo bile razvijene u Francuskoj. Onda je došlo do verskog rata izmedju katolika i protestanata, poznat kao Vartolomejska noć. Rat je trajao nekoliko godina. U tom ratu protestanti su bili bankari i intelektualci, pretežno trgovci. Katolici su bili zemljoradnici i posednici zemlje. Katolici su proterali protestante u Švajcarsku i to je začetak izuzetnog Švajacarskog bankarstva. I to je stečen rentni kapital. Ona ima jedan rentni kapital koji je ugradjen, a to je turizam od zimskih sportova. Letnjih nema. Četvrti stvoreni rentni kapital je zasnovan na razvijenom preciznom mašinstvu i preciznoj mehanici. Najbolje sličuge na svetu izradjuju se u Švajcarskoj. To je tehnologija veoma preciznog mašinskog kovanja čelika. Po ovim merilima, Švajcarska je siromašna, ali prebogata zemlja, čiji je godišnji bruto domaći proizvod 43000 američkih dolara po stanovniku.
Kakav je rentni kapital Srbije i Crne Gore?
Sadašnja Srbija i Crna Gora ima pet ugradjenih nacionalnih rentnih kapitala. Okolne države u jugoistočnoj Evropi imaju samo jedan do dva. Naš nacionalni rentni kapital preračunat u dolare iznosi oko 47000 dolara po stanovniku. I to je više nego što ima Švajcarska. Po tome mi smo veoma bogata država. Naravno, odredjivanje geostrategije jedne države uglavnom predstavlja državnu tajnu, ali mnogo toga je danas postalo javno i dostupno onima koje to zanima. Ja ću vam za sada otkriti jedan projekat koji smo pripremili za Vladu Srbije. Ubistvo premijera Djindjića sprečilo nas je da se sa njim lično sastanemo, iako je to već bilo dogovoreno, a do premijera Živkovća nismo uspeli da dodjemo. Projekat, dakle, čeka sledećeg premijera.
O čemu se radi u tom projektu?
To je plan izgradnje kanala i uspostavljanje rečnog puta Dunav- Morava- Vardar – Egejsko more. To bi mogao da bude naš »Nju dil« sličan onome što je radio američi predsednik Ruzvelt u dolini reke Tenesi od 1933. do 1935. godine kada je zaustavio krizu ne samo u Americi, nego i u čitavom svetu. Moram da vam napomnem i da je Prvi projekat izgradnje ovog kanala predočen javnosti još 1904. godine. Izradio ga je profesor Univerziteta u Beogradu Nikola Stamenković. Posle toga radjen je 1961. godine projekat koji je pretežno radio inženjer Konstantin Bobrov. Treći projekat je bio zajednička razrada rešenja izgradnje kanala prilagodjena Grčkoj i Jugoslaviji. Radjen je od 1973. do 1980. U sva tri projekta zadržana je glavna trasa kanala. Zašto je koristan ovaj kanal? Zato što dužina Dunava kroz Jugoslaviju iznosi 588 kilometara. Od Crnog mora do Beograda on može da bude plovan za rečne brodove nosivosti do 5000 tona. Izgradnjom kanala Dunav -Morava-Vardar-Egejsko more skraćuje se put brodovima od Beograda do Soluna za 1260 kilometara.
Koliko je to ekonomski isplativo govore vam podaci o troškovima transporta roba po toni – kilometru. To izgleda ovako: drumski - železnički - rečni saobraćaj odnose se približno u ceni kao 1 prema 0,4 prema 0,2.
Kakav bi još bio ekonomski efekat gradnje ovog kanala na nivou čitave države?
Izgradnjom kanala ovaj ugradjeni nacionalni rentni kapital Srbije petvorio bi se profitni kapital značajan za razvoj čitave Jugoslavije. Ostvario bi se, ne samo jeftin i efikasan transport ljudi i roba, nego bi se obezbedila znatna proizvodnja električne energije sa novim sistemom elektrana koji bi se tu gradio. Akumulicijom vode snabdelo bi se stanovništvo pitkom vodom koja nedostaje i omogućilo bi se navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta. Zatim bi se izvela zaštita zemljišta od poplava, a vi znate koliko se puta Morava do sada izlivala i koliko je šteta time učinjeno. Trajno bi se regulisali tokovi nivoa vode Velike Morave, Južne Morave, Zapadne Morave, Pčinje i Vardara. Regulisalo bi se trajno oticanje podzemnih vode, a izgradio bi se i sistem ribnjaka od priticajnih rečica. Razvio bi se banjski turizam, izgradila se pristaništa u priobalnim gradovima. Takodje, jeftino bi se eksploatisao šljunak i pesak za gradjevinske potrebe. Izgradio bi se povoljan ambijent za život i rad što bi dovelo do decentralizacije velikih naselja. Javni radovi bi podstakli i zapošljavanje ljudi iz naučno istraživačke delatnosti, kadrova koji najviše odlaze iz zemlje, a uposlilo bi se gradjevinarstvo, mašino i elektrogradnja, brodogradnja itd. Koristi su izuzetno velike.
Celokupnu izgradnju mogu izvesti naša preduzeća, bez angažovanja stranih kompanija. Da bi imali jeftine gradjevinske materijale kao što je cement, opeka, odlivke, otkovke, valjan i vučen čelik itd, država mora da zadrži bar većinsko vlasništvo nad ovim preduzećima.
Ali mi smo najveće cementare prodali strancima?
To je greška. To i jeste problem neosmišljene državne politike. Takodje je važno sigurnosno očuvanje teritorije na granici Srbije i Makedonije, Preševska dolina i reka Pčinj. Da li sad shvatata koliko je važna geostrategija i koliko ona definiše politiku jedne države?
Koliko ljudi bi se tu zaposlilo?
Izgradnja ovog kanala treba da pripada javnim radovima. Gradnja u celini može da bude izvedena za 12 godina. Na njegovoj izgradnji u Jugoslaviji, Makedoniji i Grčkoj trebalo bi da se angažuje oko 37000 zaposlenih, a samo u našoj zemlji oko 22000. Koristi od gradnje ovakvog kanala su za državu mnogostruke.
Koliko bi sve to koštalo i kako bi se finansiralo?
Još jedna prednost naše zemlje je u tome što smo mi prostorno mala teritorija i imamo mali broj stanovnika. Srbija ima manje stanovnika nego Njujork, manje nego Moskva. Površina središnje Srbije je svega 56 000 kvadratnih kilometara. Površina Vojvodine je otprilike 22000, Kosova i Metohije 11000, što je čak 20% kvadratnih kilometara teritorije središnje Srbije. I kako mi sad tu teritoriju možemo da izdvojimo iz države? To je neprihvatljivo.
Za izgradnju kanala nisu potrebni veliki kapitali. Bio sam član komisije za investicije kod pokojnog akademika Dragoslava Avramovića, kada je bio guverner. I kada sam mu rekao da se radi o investiciji od oko 4,5 milijardi dolara, on je zaključio da su to za Svetsku i Evropsku banku, kao i konzorcijum privatnih banaka, male pare.
Kako bi se izgradnja kanala finansirala?
To se može odraditi na tri načina: donacijama, zajmovima i koncesijama. Sa stanovišta interesa naše države, donacije su najbolje, a koncesije stranom kapitalu najlošiji način finansiranja. Mi smo inače sačinili projekat sa pet predloga kako se finasiranje može obaviti.
Iz svega navedenog proizilazi da je u osnovi skoro svake geostrategije proizvodnja u privredi. A to je upravo ono što Srbija sada nema.
Na žalost, najveći broj naših proizvodnih pogona sada stoji. Treba navesti i to da postoje tri osnovne proizvodne delatnosti koje su strateške za opstanak nacije i nezavisne su od rentnog kapitala. To je proizvodnja hrane, jer narod mora da jede, proizvodnja odeće i obuće, jer narod mora da se obuče i treće je gradjevinarstvo, jer narod mora negde da stanuje. To država mora da pomaže i dotira.
Zar mi nismo zapostavili tekstilnu industruju, a delimično i gradjevinarstvo kao neprofitablne?
To je greška.
A neke poljoprivredne fabrike prodali smo strancima?
I to je greška.
Pa kako tumačite takve poteze naše vlade?
Neznanje, mada ima jedna izreka koja kaže da neznanje ne opravdava loše činjenje ili nečinjenje.
Ali naši političari su sve ljudi koji su eminentni univerzitetski profesori, doktori nauka, ekonomisti, finansijski eksperti...
Da, ali većina je školovana u socijalizmu. Oni su učili političku ekonomiju. Nisu učili kapitalističku mikro i makro ekonomiju. Oni nedovoljno poznaju kapital Zapada.
Da li to znači da mi imamo potpuno pogrešnu državnu politiku?
Ne, mi uopšte nemamo državnu politiku. Mi imamo samo programe političkih stranaka i političare, ali ne politiku koja se zasniva na geostrategiji. Rasprodaje se državna imovina da bi mogle da se namire penzije, obrazovanje, zdravstvo, da bi imali mir u kući.
Dokle može tako da se vodi država?
Dok se sve ne proda.
I šta onda?
Onda više nemate državu. Privredni razvoj Jugoslavije, odnosno sada Srbije i Crne Gore, može da se projektuje na dva načina. Uhodan način je iskustvo iz zemalja gradjanskog društva koje uglavnom primenjuju bivše socijalističke zemlje. Drugi način, daleko kreativniji, je iznalaženje novog puta razvoja privrede korišćenjem postojećeg stručnog i naučnog potencijala. A mi u Srbiji taj potencijal imamo.
Na kraju, želim da vam predočim još nešto što sam u kontaktu sa nekim značajnim i pametnim ljudima čuo. Dr Vasilj Leontjev je ekonomista koji je dobio Nobelovu nagradu iz oblasti medjusektorske ekonomske analize. Imao sam priliku da ga upoznam. U oblasti ekonomskih nauka mislim da je ova analiza prva gde je matematika došla na nivo državne politike. On mi je tada rekao da je na osnovu svetske ekonomske krize napravio metod ravnoteže, ponude, tražnje i balansa izmedju proizvodnje i potrošnje i nazvao ga je »input – output« teorija. Smatrao je da je ova metoda doprinela da se 1947. zaustavi kriza u Americi. On je 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Još tada mi je nagovestio, da će početkom dvadesetog veka matematika odrediti ponašanje tržišta, te će postepeno biti sve manje slobodnog tržišta. Matematika je ušla u tržište, i u drugoj polovini 21. veka biće uspostavljana planska, a ne tržišna privreda. To je zapažanje o kome se mora voditi računa kod utvrdjivanja geostrategije zemlje.



Razgovarala: Ivona Živković


Objavljeno u nedeljniku »Internacional« 01.februara 2004.