Monday, February 16, 2004

U RTS-U GODINAMA SPREČAVALI RAZVOJ DOMAĆEG INFORMACIONOG SOFTVERA DA BI KUPILI STRANI

Ivona Živković



Deo iz čuvenog “Protokola Sionskih Mudraca”, koji se odnosi na kontrolu medija, kaže:“Ni jedna objava ne sme biti publikovana bez naše kontrole. Već sada, vesti iz čitavog sveta obradjuju se preko nekoliko informativnih agencija. Ove agencije biće naše i mi ćemo odlučivati šta će biti objavljeno.”
Danas, u vreme opšte globalizacije odvija se i konvergencija svih informacionih sistema. Televizija, radio i telefonija, preko širokopojasnog interneta, kablovskog ili bežičnog, veoma precizno se usmeravaju ka jednomm cilju, globalnoj informativnoj povezanosti, pa se logično postavlja pitanje ko i kako ovde može biti cenzor.
Odgovor na pitanje – ko, može se izvesti iz gore pomenutog citata, ali način kako se ta cenzura tehnički može vršiti, daleko je zanimljivija.
Digitalizovan kompjuterski prenos informacija preko jedinstvene mreže obavlja se uz pomoć softvera. Autor softvera ima “sours kodove” i samo on zna metod koji kompjuteru deje uputsvo za rad, odnosno ima ključ za pristup programskom jeziku.
Ko ima “sours kod” može pristupiti i svakom podatku u mreži i promeniti ga po svojoj volji. Naravno softvera ima mnogo, ali da bi globalni sistem funkcionisao oni se moraju povezati i medjusobno komunicirati. Oni koji imaju želju da kontrolišu sve informacije u svetu treba zato da u globalni sistem ubace što više sopstvenih softverskih paketa. Ima li danas i jednog kućnog računara da nema instaliran neki Majkrosoftov softver?
Zaštita informacionih sistema koji su od strateškog značaja za svaku državu, vrši se upravo izradom sopstvenog originalnog softvera koji će taj zatvoreni sistem opsluživati i štititi od upada znatiželjnika.
Pored vojske, policije, državnih arhiva i ostalih državnih organa, jedan od značajnih informacionih sistama je i onaj koji koristi državna radiotelevizija kada prima, razmenjuje i arhivira sve informacije koje joj stižu iz svih svetskih informativnih agencija. Osnovni zadatak u ovom poslu je da informacije mogu da ulaze direktno on-line putem, bez posrednika, čime se sistem štiti od eventualnog upada hakera preko otvrenog porta na Internetu, kao i namernog presretanja informacija. Primera radi navedimo da informativne agencije mogu da šalju vesti sa tri oznake: hitno, storno i embargo. Onaj ko ima pristup programskom kodu, može ove oznake da promeni, tako da novinari ne znajući za sabotažu, puste neproverenu ili lažnu informaciju. A postoje informacije koje mogu da uzburkaju čitavu džavu.
I unutrašnja komunikacja u radioteleviziji mora biti zatvorena, jer jedan od najvažnijih zadataka svakog javnog servisa je i mobilizacija stanovništva i informisnje u posebnim okolnostma po državu, kao što je rat.
Koliko ljudi kod nas razmšlja o tome zašto se danas u Vladi Srbije i u svim državnim institucijama nalaze Majkrosoftovi programi? I u novim digitalnim centralama Telekoma Srbija, DKTS Alkatel, koristi se strani softver. Praktično, svaki talefonski razgovor, svaki telefaks i imejl može se presresti.

I RTS je pre godinu dana kupio »A-Vid News room« i strani softver. Upravo ovih dana ga je zatresao virus jer novinari vesti prikupljaju preko Interneta. A bar RTS je mogla da ima svoj zatvoreni informacioni sistem, jer je razvoj na softverskom paketu »Antenor« započeo još 1989. Šta je sa njim bilo, i zašto je sve to uništeno, a info-sistem RTS-a ustupljen stranim »ušima i očima«, priča Slobodan Perović, najstariji novinar- urednik u RTS-u:

- Čitava priča pokazuje koliko mi imamo nezrelo i neozbiljno poslovodstvo u RTS-u. Ali, da bi ste shvatili kako se kod nas radi, moram da vas vratim na početak. Negde 1986. Nikola Mirkov tadašnji glavni urednik Prvog programa Radio Beograda (posle Petog oktobra urednik Igranog programa TVB) tražio je od mene, kao novinara, da napravim neku emisiju koja bi se bavila informatikom. Dosta sam oklevao, ali sam uz pomoć kolega napravio serijal »Čip i sedam jarića«. To je nekoliko godina bila jedna od najslušanijih emisja Radio Beograda. Ogromnu pomoć su nam tada pružili profesori Matematičke gimnazije u Beogradu, Nevenka Spalević, Milan Čabarkapa, zatim pokojni dr Dušan Slavić, profesor ETF-a. Imali smo sjajnu saradnju i sa Zavodom za udžbenike i pomagao nam je lokalni radio da afirmišemo svu pametnu i talentovanu decu Srbije koja su se tada bavila kompjuterima.
Nekoliko godina posle toga, opet Nikola Mirkov, tada kao direktor Radija, predložio je da pokušamo da napravimo sopstveni softverski paket, pošto već imamo talentovanu i ambicioznu decu. Moj posao je bio da pojasnim kakvi su korisnički zahtevi novinara. I sve je teklo savršeno.
Uspeli smo prvo da uvedemo Tanjugov kompjuterski prijem agencijskih servisa, zatim smo uveli Evroviziju, to je tekstualni servis koji prati televizijsku razmenu slike, gde su praktično uključene sve televizije sveta, i to je najdragoceniji mogući izvor koji postoji. Kasnije, zahvaljujući Miloradu Komrakovu, koji je bio u blokadi i nije imao dovoljno vesti zbog sankcija, uveli smo i Rojters. Ja sam tražio da se uvede i AFP i Beta, Itartas, Fonet, ali nije uvedeno, verovatno zbog nedostatka para. Za talentovane beogradske softveraše taj posao je bio beznačajan jer je samo trebalo ubaciti agencije i dati njihovu brzinu prenosa slovnih podataka...

Gde su nastali prvi problemi?
Prvi propust je napravio tadašnji tehnički direktor RTS-a, Milan Topalović, kada je poništio već sklopljen ugovor o kupovini »Antenora« i vlasništvo dao autorima softvera iako je on praktično radjen i razvijan u RTS-u. Razlog je bio što su zapravo želeli da se otarase te pametne dece. Govorim o mladim ljudima, koji su danas, kao i mnogi njima slični talenti, van Srbije. Saša Simić je danas šef projektnog tima jedne velike nemačke softverske kompanije, a Branko Lazić je doktorirao na Harvardu. Inače za njega nisam mogao ovde da dobijem stipendiju, jer ni državi, ni RTS-u nije bilo stalo do tih ljudi.

Ali sistem je dugo godina ipak funkcionisao?
Da, ali konstantno je sabotirana svaka nemera da se sistem širi i usavršava. Mi smo u stvari razvili samo 5% od čitavog projekta. Tri grupe ljudi su permanentno kočile njegov razvoj. Prvo je to bila tehnika Radija, i oni su stalno nešto sabotirali i pokušavali su da se dočepaju »sours kodova«. To je izvorni tekst programa u programskom jeziku koji je svuda u svetu poslovna tajna. Drugi problem je pravila poslovna jedinica »Informatka« jer njihov kompletan kolegijum nije godinu dana hteo da pogleda projekat koji je imao 600 kucanih strana.
Treći vid sabotaže je dolazio od strane tehničkog direktora Milana Topalovića, i tadašnjeg šefa studijske tehnike Radiše Petrovića (posle Petog oktobra napredovao do tehničkog direktora RTS-a). Oni su stalno formirali neke stručne komisije za rad na razvoju softvera, koje se nikada nisu sastajale i zavlačili su nas. Bilo je potrebno sistem dalje razvijati i rešiti pitanje tih mladih ljudi koji su čak bili sremni da se odreknu vlasničkih prava nad softverskim paketom, samo da bi mogli da nastave rad na njegovom razvoju. Ali to nekome u RTS-u nije odgovaralo. Čak je Radiša Petrović pokušao na jednom skupu na Brezovici da taj projekat prikaže kao delo inžnjera RTS-a iako ni jedan na njemu nije radio. Pojavio se, doduše jedan talentovan inženjer, Goran Jerotić, koji je u program ubacio mogućnost da se informacija, bez papira, može direktno proslediti na »auto kju«. To je, inače, poseban uredjaj na kameri sa koga spikeri i novinari koji vode emisiju mogu da pročitaju tekst gledajući u kameru. U televiziji ga popularno zovemo- idiot. Na žalost i on je brzo napustio RTS, razočaran opštom sabotažom i opstrukcijom svakog rada. Naš vrhunski spiker, Radmila Vidak, čak je uradila i poseben rečnik koji je sadržao oko 15 000 reči, što je maksimum koji se u informativnom programu koristi,i koji bi bio sastavni deo softverskog paketa, ali je i to sabotirano.
Zašto im je to smetalo?
Zato što su želeli da kupe neki strani softverski paket, a koji su inače veoma skupi. 1990. godine takav paket je koštao 300 000 dolara i zvao se »Bejzis«. Svi su samo o njemu pričali.

Da li je strani paket možda bio bolji?
Ja sam još 1995. godine, čim je sistem »podignut«, tražio da se za »Antenor« uradi recenzija na ETF-u kako bi se potvrdilo da li on zaista vredi. To je uradio šef računskog centra Beogradskog univerziteta Zoran Jovanović. Pazite, mi smo sa tim paketom mogli da imamo po jednom računaru 32 on-line ulaza, a koristili smo samo tri (Tanjug, Evrovizuju i Rojters). Bio je na našem jeziku, što znači da zaposlenima ne treba plaćati kurseve engleskog jezika, razvijan je da radi u DOS operativnom sistemu, ali je radio i pod Windows-ima NT. Trebalo ga je, dakle, samo još doterati i sa ETF-a su upravo to i potvrdili.
To znači, da smo imali podršku u RTS-u mogli smo da razvijemo izuzetan sopstveni softverski paket, ne samo za RTS već i za sve druge informativne kuće. Razlika je samo u tome što se za »Antenor« nije vezivala provizija, kao prilikom kupovine stranog softvera. Ja pretpostavljam da je to bilo u pitanju.
Konačno, za vreme bombardovanja »Antenor« je savršeno radio na izmeštenim ratnim lokacijama. Imali smo i direktnu on-line vezu sa Novim Sadom, jer smo mi ipak jedna kuća i jedan sistem. Postojala je mogćnost da se vežu i Niš i Priština i tako bi bila moguća reemisija u svim pravcima preko naših internih linkova.

Kako se na kraju sve završilo?
Potpunim uništavanjem projekta. Krah je nastao nakon petog oktobra 2000 godine, kada na mesto tehničkog direktora RTS-a dolazi Radiša Petrović, na čelo Radio Beograda, Rade Veljanovski, a Aleksandar Crkvenjakov postaje generalni direktor RTS-a.
Ja sam tada vraćen sa prinudnog odmora i odmah sam pokušao da se raspitam šta je sa sistemom. Moja fioka u kancelariji je u medjuvremenu obijena i kompletan materijal sa »sors kodovima« je nestao. Prijavio sam kradju, ali niko u Kući nije hteo da reaguje. Uzeli su mi računar i ni do danas, kao novinar, nisam dobio drugi računar. Veza sa Novim Sadom je prekinuta, tako da oni nisu mogli da koriste Rojters, iako smo platili pravo korišćenja agencije za čitav RTS. Kada sam na to skrenuo pažnju Radetu Veljanovskom, on mi je rekao da će oni i ovako da se odcepe. Ovo je zaista bezočan primer novinarske nekolegijalnosti, autora Zakona o Informisanju i Zakona o radiodifuziji. Ipak, uspeo sam Veljanovskom da pokažem softverski paket, jer je našao toliko vremena za mene, ali on je bio pun priča o toma kako će u RTS ući ogromne strane donacije, novi računari, oprema... Samo što nije rekao da će Džord Buš lično za to da se pobrine.
Pošto me je i Crkvenjakov, kome sam se više puta pismeno obratio ignorisao, poslao sam pismo tadašnjem ministru za telekomunikacije, Borisu Tadiću, koji je tih dana javno izjavio kako naše društvo treba da podrži našu talentovanu decu. Tadić mi je pismeno odgovorio da treba sve u vezi softverskog paketa »Antenor« da vidim sa rukovodstvom RTS-a, kao i da softver odnesem u firmu Informatika AD, na ispitivanje. Kada sam to pomenuo Crkvenjakovu, on mi je rekao da ga boli k... za Tadića. Onda sam zvao vlasnika Informatike AD, Srećkovića, koji mi je rekao da njemu ne treba niko iz RTS-a, jer on tamo ima svog čoveka, Crkvenjakova.
Pisao sam onda potpredsedniku Vlade zaduženom za RTS, Žarku Koraću i tražio da Vlada pošalje jednog stručnjaka za informatiku u RTS kako bi se upoznao sa problemom jer je nedopustivo da državna televizija nema direktne on-line ulaze već informacije preuzima posredno, čak i sa B92, kao što je to bio slučaj prilikom susreta Karle del Ponte sa porodicama poginulih u RTS-u. Dobio sam pismeni odgovor da Vlada Srbije nema stručnjaka za informatiku.

EPILOG

»Antenor« softverski paket nije više u upotrebi u RTS-u. Umesto njega RTS je kupila preko Informatike AD softver Majkrosofta, iako je kao institucija od posebnog značaja za kulturu mogla da ga dobije besplatno na osnovu ugovora koji je pokojni premijer Djindjić ispred Vlade Srbije potpisao sa Bilom Gejtsom prilikom njihovog susreta. Ali direktor RTS-a Crkvenjakov i direktor i vlasnik Informatike AD, Srećković su stari drugari.
Kupovina Majkrosoftovog softvera je pokrenula i krivičnu prijavu Sindikata »Nezavisnost« RTS-a protiv Aleksandra Crkvanjakova u kojoj ga optužuju da je tender za kupovinu bio namešten, a softver, kao i hardver kupljeni takodje preko Informatike AD, preskupo plaćeni. Informatika AD je, kako kažu, posebno naplatila i obuku ljudi, mada se ona obično zaračunava u cenu koštanja softvera. Valjda je i tu drugarstvo bilo presudno, a pare su i ovako iz budžeta koji je opšte dobro.
Inače, preko iste firme, Informatika AD, vršena je nabavka skoro čitave informacione opreme za Vladu Srbije kao i druge državne institucije.
Oko 100 primeraka štampanog uputsva za korisnike »Antenor« softvera je uništeno, a RTS danas uzima informacije sa Interneta. I neizbežne viruse.


Neznatno skraćen tekst objavljen je u dnevnom listu Internacional, 15-16. februara 2004.

2 Comments:

Anonymous Anonymous said...

pazljivo procitah tekstove.....bespotrebno preobimno...citiranje protokola sionskih mudraca....ahahahah strasno. i vi sebe smatrate novinarem?

1:40 PM, July 27, 2008  
Anonymous Anonymous said...

Не обазирите се на на оне који су само чули за Протоколе Ротшилдових мудраца, лукаво крштених Сионских да би људи могли да се оптужују за антисемитизам. А од јевреја нема већих антисемита јер побише силну семитску арапску браћу. Све што су Ротшилди осмислили сада и спроводе.

6:00 PM, September 24, 2008  

Post a Comment

Links to this post:

Create a Link

<< Home