Tačno devet godina je prošlo od kako je u tunelu Pont de l' Alma u Parizu, 31.avgusta 1997. stradala popularna britanska Princeza od Velsa, Dajana.
Po zvaničnom izveštaju francuske policije ona je bila u Mercedesu 600 SEL sa svojim verenikom Dodi Al Fajedom i svojim telohraniteljem Trevor Riz Džonsom. Vozio ih je Henri Pol šef obezbedjenja hotela Ritz u Parizu. Henri Pol je po navodima istrage bio pod jakim dejstvom alkohola. Pokušavao da pobegne od grupe paparaca na motorima koji su pratili automobil. Pri brzini od 180 kilometara na sat Pol je izgubio kontrolu i Mercedes je udario, bez kočenja, u stub, odbio se i zatim udario u suprotni zid tunela. Dodi Al Fajed i Henri Pol su poginuli na licu mesta, Princeza je premninula u jednoj pariskoj bolnici nekoliko sati kasnije. Jedini preživeli je princezin licni telohranitelj Trevor Riz Džons.
Odmah su krenule glasine da je udes aranžirala britanska tajna služba MI6 na zahtev Bakingemske palate, koja navodno nije mogla da podnese da prinčevi Vilijam i Hari imaju polubrata (polusestra se nije pominjala) koji bi bio Arapin po ocu, ukoliko bi se Dajana udala za Al Fajeda. Oni su, navodno, to planirali i već čekali dete.
VAŽNO JE KOMPROMITOVATI PRINCA ČARLSANakon sedam godina, januara 2004. Dejli Miror je objavio ekskluzivno i jedno pismo, koje je Princeza Dajana dala svom batleru, Polu Barelu, sa tim da ga on čuva kao dokaz za ubuduće , ukoliko joj se nešto desi. U pismu Dajana otkriva da će joj se dogoditi neka nesreća i da joj o glavi radi niko drugi do “njen muž”, jer planira da joj smesti saobraćajku u automobilu sa neispravnim kočnicama. Zanimljivo je da Dajana ispisuje svoja strahovanja oslovljavajući princa Čarlsa veoma naglašeno sa »moj muž« iako je mnogo logičnije da kaže Čarls ili Princ Čarls, ako se pismom obraća baš batleru .
Zašto je Barel o svemu ćutao sedam godina , ostala je tajna. Ovaj levičarski list inače je poznat po svojim antirojalističkim stavovima, i članovi britanske kraljevske porodice najčešće su tema za ismevanje.
Manjakvosti pisma su i što Dajana i pored vrhunske škole koju je imala kao profesor engleskoj jezika, pravi sitne pravopisne greške, pa tako rečenicu počinje malim slovom i sl. Najzanimljivije je što Princeza od Velsa za pismo koristi memorandum »Kennington Palace«, što je mesto u jugositočnom Londonu gde trenutno živi Nadbiskup od Keterburija. Dajana je inače živela u Kensington Palace. Ali, izgleda da se potkrala mala greška...
Da li je bilo teško krivotvoriti princezin rukopis? Njen rukopis je bio svima dostupan iz brojnih pisma, pa je u svakom kompjuteru mogla biti izvršena rekombinacija svih slova kako ih je ona pisala. Pravopis i logika su , medjutim, ispali problem.
Mediji su u kompromitovanju princa Čarlsa otišli i dalje, pa su pored pisma stručnjaci psiholozi analizirali psihološku strukturu ličnosti prestolonaslednika, posebno naglašavajući kako je imao veoma nesrećno detinjstvo i da se školovao u spartanskim uslovima u Gordstounu u Škotskoj. Glavešina ove stare škole je bio Kurt Han, osnivač Hitlerovog podmlatka. Ono što se u analizi ne navodi je ogromna finansijska potpora Hitleru koju su mu pružili judeo- bankari iz SAD, koji su finsnijski i rodbinski povezani i sa Britanskom kraljevskom porodicom.
Princ Čarls se tri godine nakon pogibije princeze Dajane oženio katolkinjom i raspuštenicom Kamilom Šand Parker Bouls , koja je prvobitno bila udata za kumčeta Kraljice majke, Endrijua Parkera Boulsa.
Da li bi, medjutim, baš princu Čarlsu krvna veza njegovih sinova sa arapskom porodicom, Al Fajed, predstavljala nešto potpuno neprihvatljivo i dinastički štetno? Pogledajmo kakvi su zapravo politički stavovi Princa Čarlsa i kakvi su njegovi odnosi sa aktuelnom vladom Tonija Blera.
PRINC ČARLS PROTIV POLITKE BUŠA I BLERAKlajv Gudman (Clive Goodman) , urednik koji prati kraljevsku porodicu u rubrici News of the world (NOTW), za Fox News, Ruperta Mardoka, u jednom svom komentaru od 9. februara 2003. izmedju ostalog kaže sledeće:
“… uporos tome sto je glavnokomandujući pukovnik za 17 pukova Čarls je pokazao jako malo javne podrške za britanske vojnike, pilote i mornare koji su otišli da rizikuju svoje živote u Golfskom zalivu… Takodje zabrinjava da on ne skriva svoja antiamerička gledišta u razgovorima sa članovima arapskih kraljevskih porodica i pred njihovim vodećim zvaničnicima. Jedan neimenovani izvor iz britanskog parlamenta rekao je nedavno: ‘Downing street se odvno trudi da ne uvlači princa ni u kakve državne poslove – jer brinu zbog njegove reakcije’. On ima to ludačko gledište da je on glas naroda”.
Ovo očigledno pokazuje da je Princ bio veoma skeptičan slanju britanskih vojnika u Irak, što neokonzervativnom ratnohuškačkom lobiju sa osovine Buš- Bler – Mardok, nikako ne odgovara.
U svojoj tiradi protiv princa Čarlsa Gudman piše i ovo:
“Prinčeva gledišta vode nas do zabrinjavajućeg raskola sa američkim rukovodstvom. Pre dva meseca, Čarls je prekinuo svoju zvaničnu posetu SAD jer je Bela Kuća jasno stavila do znanja da je on - nepoželjan. Grdnja, direktno od predsednika Buša -stigla je, iako su sigurnosni izvori savetovali da Čarlsovo prisustvo u SAD može ugroziti naše medjusobno dobre odnose. Naše diplomate u Vašingtonu bile su veoma zabrinute da bi Princ mogao javno pokazati svoje neslaganje sa predsednikom Bušom. Čarls, koji čita Kuran svakog dana i često kod kuće nosi islamsku odoru , provodi duge sate u diskusijama o problemima Srednjeg Istoka sa saudijskom kraljevskom porodicom. Jedan od njegovih najbližih prijatelja je i bivši saudijski ambasador Ghazi Algosaibi koji je pisao poemu u slavu prve žene bombaša samoubice. Algosaibi je napisao izmedju ostalog da su ‘vrata raja sada za nju otvorena’, a jednom je izjavio za Izraelce da su gori od nacista. Bio je više puta sasvim regularni gost Čarlsovom seoskom domu u Highgrove, pre nego što je opozvan od svoje vlade.
Čarls je takodje blizak sa jordanskim kraljem Abdulom. Njegova žena kraljica Ranija je bliska prijateljica Kamile Parker Bouls i njen čest gost u St James's Palace .
U svojim privatnim razgovorima Princ govori i o ‘Američkom imperijalizmu” koji urušava čitav Srednji Istok. ‘Naravno, Sadam je zao čovek, ali američki imperijalizam neće rešiti problem’, rekao je u jednoj diskusiji Čarls. On jednostavno saoseća sa svojim saudijskim kraljevskim prijateljima, kada govori o njihovom strahu od američkih stvarnih namera u Iraku.
Jedan blizak prijatelj mi je rekao i ovo: ‘Oni veruju da SAD nameravaju da ekonomski potpuno slome čitavu ekonomiju Golfskog zaliva kako bi preuzeli kontrolu nad naftom. Jednom kada se to dogodi, napetost izmedju Izraela i Palestine će eksplodirati. Čarlsov susret pre dva dana sa predsednikm Širakom je izazvao ozbiljnu diplomatsku zabrinutost . Tako je pre susreta Foreign Office zatražio od Princa da ne pokreće temu o Iraku. Članovi njegovog kabineta su to obećali, ali Čarls je smatrao da on može slobodno da iznosi svoje mišljenje ukoliko tu temu otvori Širak. Zato Downing street ne želi da ima podršku Princa Čarlsa’.
‘U tako osetljivim vremenima, njegovi stavovi su pogrešni, pogrešni, pogrešni’, kaže izvor iz britanskog parlamenta’, ” zaključuje svoj tekst Mardokov urednik Gudman.
Ali odakle Gudmanu sve te informacije o princu Čarlsu? Ko su njegovi pouzdani izvori?
PRISLUŠKIVANJE I TEČNI EKSPLOZIVPo izvorima bliskim američkoj nacionalnoj bezbednosti (NSA) i kako je izvestio Time Europe, Gudman je sada pod istragom jer je otkriveno da je učestvovao u prisluškivanju mobilnih telefona koji su koristili članovi kancelarije princa Čarlsa, a prisluškivan je i njegov lični broj.
Tvrdi se čak da je Čarls prikriveno davao svoju podršku nastojanjima nekih članova levog krila Laburističke partije da izvrše svrgavanje Tonija Blera sa funkcije premijera, dok je on bio na odmoru na Barbadosu. Ulogu glavnog pučiste je preuzeo Džon Preskot , pomoćnik premijera, kome Bler u svom odsustvu ipak nije poverio kabinet već je za to odredio Džona Rida, ministra unutrašnjih poslova (nekada komunističkog studentskog lidera, a danas vodju desnog krila Laburista) . Blera su podržali Ministar pravde Lord Goldsmit, kao i Lord Falkoner.
Sastanak partije u Blerovom odsustvu, pokazao je da veliki broj dojučerašnjih Blerovih sledbenika sa desnog krila Laburista, sada iznosi prema njegovoj politici veoma kritične stavove. Tako se u raspravi moglo čuti da se predsednik Buš u Iraku “uvalio u teška govna”, dok su ga neki nazivali kaubojem.
Preskot je na sastanku čak otvoreno nazvao Bušovu politiku na Srednjem Istoku - sranjem.
Tako je britanska podrška Bušu ozbiljno dovedena u pitanje i to baš u najnezgodnijem trenutku kada se u novembru održavaju medjuizbori za Kongres.
Zbog ovoga su Mardokovi mediji Preskota odmah počastili pridevima “pijanac”, “ženskaroš”, “svinja”…
Ali mediji su učinili i više od toga.
U američkim obaveštajnim krugovima veruje se da su baš Bler , Mardok i Buš (svi neokonzervativci) uz pomoć agenata iz MI6, da bi skrenuli pažnju oko nesuglasica u vladi, izmislili navodne terorističke akcije sa tečnim eksplozivom na avionskoj liniji za SAD, o čemu su koroprativni globalni mediji danima izveštavali. Hapšenja “članova” Al Kaide i dalje navodno traju, a putnici širom sveta se na aerodromima I po metroima šikaniraju, pretresaju, zastrašuju…
Teror, rat, medjudržavna tenzija neokonzervativnim političkim snagama poslednjih godina potrebni su i kao pokretačko gorivo i kao maska za promašenu politiku na Srednjem Istoku.
Princ Čarls to očigledno ne želi da prihvati. Zato se iz neokonzervativnih krugova odavno već o Čarlsu plasiraju kompromitujuće priče, ruši se njegov ugled, sve sa ciljem da se on nikada ne nadje na tronu nakon Kraljice Elizabete, već da se odmah ustoliči princ Vilijam – mlad i neupućen.
Pored toga sve su uočljivija nastojanja neokonzervativaca da se oslabi zajednica država Komonvelta , jer upravo ona predstavlja respektabilnu snagu koja kraljevskoj porodici daje moć u medjudržavnoj politici (53 države) i predstavlja okosnicu stare I moćne imperijalsitičke britanske monarhije.
KRALJ ČARLS PRVI PROTIV JEVREJAI samo pominjanje reči - Kralj Čarls - u moćnim judeo- bankarskim krugovima, koji su ostvarivali značajnu kontrolu nad engleskom ekonomijom punih hiljadu godina unazad, finansirajući brojne ratove i borbe za tron raznih dinastija, stvara neku vrstu jeze. Jer, iako su s vremena na vreme od nekog monarha jevrejski zajmodavci bili napadani i proterivani, oni su uvek uspevali da se povrate i održe u blizini krune.
Tako je Kralj Čarls I i poznat baš po tome što im je zabranio povratak nakon izgona u 13. veku. Tek revolucionarnim prevratom koji je izvršio Oliver Kromvel, finansijski potpomognut od jevrejskih bankara sredinom 17. veka, uspeli su ponovo da se vrate u Englesku. Već 1694. uspeli su bankari da dobiju i vlasništvo nad centralnom engleskom bankom, stvaranjem Bank of England.
Čarls I pogubljen je 30. januara 1649.
Iako je moć judejskih - bankara i cionista od tada enormno ojačala, Englezi im ipak nisu dali dobrovoljno, nakon Drugog svetskog rata, Palestinu na upravljanje i zbog toga su cionisti i danas veoma oprezni sa Britanijom. Dolazak na tron nekog novog Čarlsa koji bi monarhiju želeo da održi na tradicionalnim principima protestanstske hrišćaneke vere i u dobrim odnosima sa Arapima, kao i brojnim afričkim državama članicama Komonvelta, ali ne i sa Izraelom, predstavlja očito opasnost za cionistički lobi. Posebno što su cionisti Britaniju maksimalno iskoristili, a zatim prevarili i ponizili terorističkim akcijama (1946.) protiv njenih vojnika, proteravši ih zauvek iz Palestine. Britanija je nakon tri godina, bila prinudjena i da zvanično prizna državu Izrael (29. januara 1949.)
SIMBOLIKAPogledajmo simboliku koja se (da li sama?), nametnula. Naime tačno 29. januara 1999. godine Princ Čarls i njegova verenica Kamila Parker Bouls (devojačko prezime Šand) prvi put su se zvanično pojavili kao par u javnosti prilikom proslave jednog rodjendana. Proslava je upriličena u hotelu Ritz u Londonu. Par se pojavio na glavnom ulazu gde su ih dočekali blicevi stotina fotoaparata i kamera. Pokojna princeza Dajana je poslednji put izašla iz pariskog Ritza na zadnja vrata, bežeći od bliceva paparaca.
Taj 29. januar 1999. godine i u cionističkim krugovima je veliki praznik, jer predstavlja tačno 50 godina kada su Britance naterali da im zvanično priznaju državu Izrael. Ali, ne samo to. 30 . januar 1999. predstavlja i tačno 350 godina od egzekucije Čarlsa I, najvećeg neprijatelja engleskih Jevreja. Da li su datum da se baš tada pojave u javnosti ispred hotela Ritz izabrali baš Čarls i Kamila ili im je neko taj datum namerno sugerisao, ostaje tajna.
Navedimo i još jednu pikanteriju, a to je da sahrani princeze Dajane. 6. septembra 1997. nije prisustvovao glavni britanski rabin, sa obrazloženjem da je sahrana pala na dan Šabata, što je ekvivalent hrišćanskoj nedelji. Da li je to opravdanje, s obzirom da je Dajana bila hrišćanka, a ne Jevrejka ostavlja nedoumicu.
No simbolika je jedno, politika drugo, a okolnosti vezane za sam udes, nešto sasvim treće. Za sada se jedino pouzdano može reći da smrt princeze Dajane nikako nije bila slučajna. Jer, činjenice do kojih je nakon devet godina došla istraga upravo to i pokazuju.
Pogledajmo samo neka otkrića.
ŠTA JE SVE OTKRILA ISTRAGAKao prvo analize krvi vozača Henri Pola su bile pogrešne, kako se kasnije u istrazi pokazalo, jer su u mrtvačnici rezultati izgleda zamenjeni. Okrivljeni francuski eksperti su tako “utvrdili” da je vozač Henri Pol kriv za nesreću jer je imao tri puta više alkohola u sebi nego što je to dozvoljeno. Dva francuska eksperta se sad mogu suočiti sa optužbama za krivično delo davanja lažnog iskaza.
Francuska policija nije nikada htela da obelodani imena dvadeset leševa koji su se te noći, 31. avgusta 1997. nalazili u mrtvačnici.
Tehničar koji je radio te noči u forenzičkoj laboratoriji i koji je mogao da zameni nalaze nije više živ.
Takodje je evidentno iz video snimka nadzornih kamera u hotelu Ritz da Pol nije delovao pijano. Pol je inače stigao u hotel negde oko 10 sati uveče i ponašao se sasvim normalno, dok je parkirao svoj automobil. Nakon toga bio je u redovnom u dogovoru sa dva člana Dajaninog obezbedjenja te večeri, Trevorom Rizom i »Kezom« Vingfildom. Niko nije primetio da je pod dejstvom alkohola. Puštanje lažnih informacija u medijima, medjutim, uključilo je i tvrdnje “pouzdanih izvora” da je Henri Pol bio lečeni alkoholičar. Analize njegove jetre to su, medjutim, demantovale. Pol je čak uspešno prošao rigorozan pregled za dobijanje pilotske dozvole i vozio je mali avion iz hobija.
Čitav tunel Pont de l' Alma i okolina bili su te noći uoči udesa načičkani agentima britanske i francuske tajne službe, kojoj je, kako je kasnije utvrdjeno, pripadao i vozač Henri Pol. Henri Pol je bio taj koji je krenuo kroz tunel, putem kojim nisu planirali da idu. Automobil Mercedes S 600 nije bio vlasništvo Fajeda već hotela Ritz. Ova zamena je izvršena neposredno pred polazak uz saglasnost Dodija Al Fajeda jer mu je predočeno da će tako zavarati paparace koji su ih čekali na izlasku iz hotela. Inače ovaj Mercedes je imao daleko slabiju karoseriju od onog koji je Dodi Al Fajed koristio. Tako je posao Dodijevog vozača, Filipa Dornea, preuzeo hotelski šef obezbedjenja, Henri Pol. Inače baš taj Mercedes bio je nekoliko nedelja pre udesa ukraden. Te noći Pol nije koristo najkraći put do Dodijevog stana, gde se par uputio, već zaobilazni.
Stručnjaci , neki od bivših agenata MI6, izneli su brojne pretpostavke da je automobil bio modifikovan i da je nad njim izvršeno daljinsko preuzimanje kontrole upravljanja . To znači da Pol više nije mogao da kontroliše vozilo i da su kočnice i volan bili blokirani. Daljinsko upravljanje je moglo biti vršeno iz drugog automobila koji se paralelno kretao. Neki očevici uprno su tvrdili da su videli jedan Fiat Uno kome se kasnije izgubio svaki trag, ali i da su videli jak stroboskopski efekat neposredno pre sudara.
Baš kad je Mercedes ušao u tunal sve policijske radio stanice u Parizu su naprasno izgubile prijem. Na ovaj način bilo je onemogućena brza komunikacija, što je moglo Dajani da spasi život. Hitna pomoć je kasnila čitav sat, sa obrazloženjem da je u gradu gužva. Princezu Dajanu koja je posle sudara još bila živa, hitna pomoć je vozila veoma sporo, prošavši pored tri bolnice koje su bile bliže.
Prvi navodni svedoci koji su se našli na licu mesta u tunelu su bili turisti, Jevreji iz SAD. Samo njihive izjave date su u udarnim medijima.
I nadzorne kamere u tunelu naprasno su prestale baš tada da rade tako da sam trenutak sudara uopšte nije snimljen.
Neki svedoci su izjavili da su čuli i pucnjavu iz tunela.
Mesto udesa je nekoliko sati nakon udesa potpuno počišćeno, što je onemogućilo policajcima dužu detaljnu pretragu. Inače čitava istraga je obavljena traljavo. U britanskoj ambasadi u Parizu tvrdili su da uopšte nisu znali da je Dajana u Parizu, iako su dva starija oficira MI6 posetila ambasadu istog dana kada je ona stigla. MI6 , po trdnjama mnogih poznavaoca rada ove službe, upravo se bavio i obezbedjivanjem članova kraljevske porodice kada putuju u inostranstvo, što je uključivalo i praćenje princeze Dajane. Kaže se i da je ona kada god bi putovala u SAD izbegavala da je bilo ko iz te službe prati.
U svojoj dobrovoljnoj pismenoj izjavi pred sudijom Hervom Stefanom, Ričard Džons Čarls Tomlinson , biši oficir MI6, koji danas živi u Ženevi izneo je podatke koje je Al Fajed stavio i na svoj sajt www.alfayed.com. Inače na ovom sajtu porodica Al Fajed je objavila mnoge podatke za koje je javnost ostala uskraćena, apelujući na sve koji nešto znaju i mogu da pomognu u istrazi da mu se jave. Mohamedu Al Fajedu je odbijen zahtev da izvrši nezavisnu analizu uzoraka krvi i DNA.
Tomlinson je radio za MI6, od 1991. do 1995. U 1992. radio je na poslovima koji su se ticali nadzora krijumčarenje oružija iz tada raspadajućeg Sovjetskog Saveza. Iz tog perioda on tvrdi da mu je poznato da je Hotel Ritz u Parizu često koriščen kao mesto sastanaka visokih engleskih obavestajaca i da se najznačajniji informator tu sastajao sa svojim nadredjenim oficirom.
Ime glavnog informatora nikome nije bilo poznato, jer se on vodio pod kodnim brojem. Tomlinson je zbog nekih razloga koje je detaljno naveo u svojoj istrazi pokušao da sazna ko je informator i došao do dosijea čoveka koji je radio kao obezbedjenje u hotelu Ritz u Parizu i koji mu je posebno pao u oči jer se iz njegovog dosijea videlo da je bio Francuz. Tomlinson kaže da je to neobično za MI6 da se za tako važne informacije oslanja na stranog informatora. Tomlinson ne tvrdi da se seća tačno imena tog čoveka, ali da veruje iz mnogih naznaka da je to upravo bio Henri Pol. Izvori iz Mosada tvrde da je bio zavrbovan i od Mosada da špijunira za njih, a tvrdi se i da je bolovao od neizlečive bolesti u završnom stadijumu. Nakon njegove smrti na njegov račun u jednoj banci legla je veća suma novca.
Tomlinson je dalje naveo da mu je poznato da su neki «paparaci« koji su navodno bili za petama princezi kao medijskoj ličnosti, bili članovi »UKN«, malog korpusa honorarnih saradnika koji je obavljao za MI6 fotografske usluge, kao i razne foto ekspertize Tomlinson veruje da bi se analizom tih fotografija lako došlo do ljudi koji su tu učestvovali, te bi ih svakako trebalo ponaosob saslušati u istrazi. Zaista, tri paparaca su kasnije tvrdila da je Pol napustio parking Ritz Hotela ogromnom brzinom, mada je kamera hotelskog obezbedjenja pokazala da se odvezao sasvim normalno.
Tomlinson je još 1998. izneo tvrdnju da je po sličnom scenariju MI6 planirao ubistvo Slobdana Milošeiva uz pomoć stroboskopskog efekta koji potpuno zaslepljuje vozača i automobila sa daljinskim upravljanjem koji bi imao udes u tunelu. Bilo je planirano da se to ubisto odradi u vreme pregovora u Rambujeu u Parizu.
I nakon devet godina istrage nove nedumice i sumnje nadvijaju se
nad istragom koja već košta 4 miliona funti i pod imenom Operation Paget, vodi je sada Lord Stevens, bivši šef Metripoliten policije.
I Mohamed Al Fajed, kome Englezi ne daju državljanstvo već 20 godina, i što je po nekima posledica uticaja cionističkog lobija koji Fajeda ne može da smisli, uporan je u svojoj privatnoj istrazi . Problem mu sada pravi i odbijanje Trevora Riz Džonsa da ponovo svedoči. On se navodno ničega ne seća i nije psihički u stanju da ponovo prolazi kroz istragu. On sada radi u Njujorku u UN kao obezbedjenje. Taj posao mu je upravo Al Fajed našao, baš kao što mu je platio veoma skupe troškove oko 100 000 funti za operaciju lica , zbog povreda koje mu je naneo vazdušni jastuk. Zato je Al Fajed veoma razočaran u Riza. Inače Riz je u medjuvremenu napiso knjigu “Bodyguard’s story” gde je opisao svoje sećanje na Dajanu. Izdavanje knjige je omogućio moćni američki izdavac Hachette book.
Ivona Živković
