DA LI SE LEK PROTIV RAKA PRIKRIVA? / PRVI DEO

PRVI DEO

DA LI SE LEK PROTIV RAKA PRIKRIVA? (1)


Piše:
Ivona Živković

Postaviti ovakvo pitanje za nekog hrišćanina i istinskog humanistu, deluje kao neslana šala. Zašto bi neko želeo da ljudi širom sveta umiru, a može da im pomogne? Ili možda stvari gledati pektičnije. Zar otkrivanje leka protiv raka ne bi njegovom izumitelju donelo svetsku slavu i nevidjeno bogatstvo?
Pitanja su na mestu. Ali postoji surova računica, veoma jednostavna, bar kada je u pitanju vrednost života u današnjem svetskom poretku koji kontrolišu nehrišćani. To znači da glavnu ulogu ima dobit, a ne milosrdje. Dobit zavisi od obrta kapitala, pa je i računica lako uočljiva.
Priča koja sledi je priča o vitaminu B17, koji je još pre pedeset godina sintetizovan pod imenom Laetril odnosno Amigdalin. Učinio je to biohemičar Ernst. T. Krebs.
Njegova borba da se ovaj prirodni lek protiv raka zvanično prihvati, trajala je u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Bila je to borba entuzijasta - lekara, biohemičara i nekih novinara da plasiraju teoriju po kojoj je »opaka bolest« – rak zapravo samo jedna avitaminoza, odnosno hronični poremećaj metabolizma izazvan nedostatkom jednog vitalnog sastojka u ishrani.
Na žalost, globalizacija, kao proces u kome multinacionalne kompanije sve više preuzimaju i kontrolu i nad lekovima i nad svetskim medijima, zapečatila je protok svih informacija koje mogu naneti štetu interesima svetskih farmaceutskih profitera. Pojava teorije doktora Krebsa i njegovog alternativnog leka pod imenom Laetril, od strane američke Administracije za ishranu i lekove (FDA) nazvana je »šarlatanstvom« i »prevarom«. Gradjanima je predočeno da je lek otrovan i opasan. Tako je priča o vitaminu B17, Laetrilu, Amigdalinu (svi nazivi označavaju isto)- zapečaćena.
Ali, pojavom Interneta, koji se teže može kontrolisati, ponovo je otvorena priča o Ernstu T. Krebsu, Džonu Berdu, Ralfu Mosu i drugima, kojima je etika bila ispred interesa.
O svemu ovome pisao je u svojim knjigama »Politika u lečenju raka« i »Svet bez raka«, Edvard Grifin. Evo te priče.
Kako se formira rak?
Danas je uglavnom poznato da rak nastaje kada neke ćelije u organizmu, koje su do tada radile sasvim normalno, počinju iznenada nezaustavljivo da se umnožavaju. Kao uzorčnik navodi se virus, razni kancerogeni elementi ili neka spoljna trauma.
Zna se, takodje, da je rak bolest civilizovanog čoveka, i aktivira se brojnim stresovima i otrovnim materijama, a bez kojih je savremeni život postao nemoguć. Kozmetika, veštački konzervansi, zagadjena voda, duvanski dim, industrijska čadj...
Evidentno je i da postoje mnogi slučajevi kada dolazi do povlačenja malignog oboljenja. Skoro sva iskustva onih koji su primenili u lečenju neku alternativnu terapiju, i koja se pokazala uspešnom, otkrivaju promenu ishrane.
Po shvatanju doktora Krebsa rak je kompleksan hroničani poremećaj metabolizma u čitavom organizmu. To je bolest koja obuhvata čitav organizam, iako se prvo pojavljuje samo na nekom delu tela, odnosno nekom organu. Zbog ovakve manifestacije bolesti često je pristupano hirurškom uklanjanju vidljivo obolelog tkiva, zračenjem okolnih ćelija na mestu rasta kancerogenih ćelija, hemoterapiji.... Time je zapravo tretirana posledica bolesti, dok je uzrok opstajao.
Zašto se ćelije nekontrolisano umnožavaju?
U ljudskom telu postoje hiljade ćelija koje su na neki način ostale “zarobljene” u stadijumu embriona.
Nazovimo ih ovde jednostavno “univerzalnim ćelijama”. One služe za popravku eventualno oštećenih delova tela. Na primer kada dodje do loma neke kosti, ove ćelije se transformišu u koštane ćelije i popunjavaju pukotine u kostima. Ako dodje do oštećenja nekog mekog tkiva, ove ćelije se pretvaraju u ćelije adekvatne tom tkivu. U slučaju gubitka krvi, “univerzalne ćelije” se transformišu u ćelije krvi. Kada dodje do fizičke traume ili hemijskog debalansa u organizmu ove ćelije se formiraju i aktiviraju povećanje nivoa estrogena i ostalih steroidnih hormona kako bi se stimulisao njihov dalji rad na poslovima zamene uništenih ćelija. Kada se oštećeno tkivo ili kost potpuno regeneriše ili se organizam vrati u normalni hemijski balans, proces umnožavanja ovih “univerzalnih ćelija” se zaustavlja.
Ako je, medjutim, hemijski balans u organizmu i dalje poremećen, ove ćelije nastavljaju i dalje da se razmnožavaju. Dobroćudni tumori i polipi su znak da je proces jedne takve obnove zaustavljen, ali sa malim zakašnjenjem.
Kada se kaže da je rak posledica stresnog načina života, dolazi zapravo do energetskog i hemijskog debalansa i to je “okidač” koji aktivira “univerzalne ćelije”.
Od ovih ćelija se pod dejstvom odredjenih hemijskih promena, stvaraju i kancerogene ćelije. One, medjutim, nisu strano telo u organizmu i ne mogu se nazvati u tom slučaju bolešću. Naprotiv, upravo je njihova uloga da razore neutrališu sve strane materije u organizmu. Sa biohemijskog gledišta, medjutim, kada one počinju da se razvijaju u kancer, one postaju strano telo.
Postojanje ovih “univerzalnih ćelija” otkrio je još 1902. godine profesor iz Edinburga Džon Berd. On je uočio ogromnu sličnost izmedju pre-embrioničkih ćelija i ćelija raka. On je ove ćelije nazvao trofoblastima. Te ćelije, upravo svojom sposobnošću da se veoma brzo umnožavaju, odmah nakon oplodnje formiraju placentu i pupčanu vrpcu, omogućavajući embrionu da se dalje hrani i razvija čvrsto prikačen za zid materice. Kada se, nakon osam nedelja kod embirona razvije pankreas i on počne da luči svoje enzime, ove ćelije iznenada prestanu da se umnožavaju. Tako je Berd otkrio da dalje umnožavanje ovih ćelije sprečava upravo jedan enzim koji nastaje u pankreasu.
Ako je imuni sistem organizma oslabljen zbog loše ishrane, ili je starenjem smanjeno lučenje enzima iz pankreasa, stresom ili traumom aktivirane ove ćelije počinju da se umnožavaju, ali ne mogu da se zaustave.
Zato je prvi zadatak u terapiji kancera snabdevanje organizma svim potrebnim hranjivim sastojcima kako bi se svi hemijski procesi stabilizovali čime bi se zaustavilo umnožavanje kancerogenih ćelija. Drugi zadatak je njihovo uništavanje.
Da li je rak samo jedna avitaminoza?
Ernst T. Krebs, koji je prethodno izdvojio i vitamin B15, analizirajući razne avitaminoze u ljudskom organizmu uočio je neke sličnosti. Tako nedostatkom vitamina C nastaje poremećaj poznat kao »skorbut«, nedostatak PP vitamina nastaje » pelagra«, avitaminoza B1 - berberi itd. Sve ove bolesti nastaju iznenada, bez ikakvih prethodnih znakova. Čovek je danas zdrav, a već sutradan može biti smrtno bolestan. Organizam jednostavno nema nikakvu reakciju, nikakvo upozorenje, kao kod dejstva nekog virusa ili bakterija. Za oporavak od “skorbuta”, na primer, potrebno je nekoliko dana, ili samo nekoliko sati davati veće doze vitamina C i veoma teški simptomi bolesti isčezavaju. Javljaju se ponovo samo ukoliko opet dodje do vitaminskog deficita.
Analizirajući pojavu raka, Krebs se zapitao da li je dovoljno da se čovek samo izloži kancerogenom aktivatoru, na primer duvanskom dimu, nekoj hemijskoj supstanci ili da doživi neki jači psihološki stres? Ili kako to da neki ljudi u istim situacijama reaguju kancerogeno, a neki ne? Po doktoru Krebsu rak nastaje isključivo kada u organizmu već postoji hroničan poremećaj metabolozma, odnosno kada jedan od vitalnih sastojaka duže vreme nedostaje.
Kancerogene materije su samo »okidači« koji pokreću »univerzalne čelije« . Vitalni sastojak koji remeti metabolizam i izaziva pojavu raka Krebs je izdvojio kao vitamin B17.
Kako je došlo do toga da milionima ljudi nedostaje jedan vitalni hemijski element?
Dr Krebs je nakon dugogodišnjih istraživanja utvrdio da su ljudi vekovima jeli hleb od zrnevlja prosa i lana koje je bogato upravo vitaminom B17. Generecijama su žene mrvile koštice od kasjsije, šljive, trešnje, jabuka i drugih vrsta voća iz familije Rosaceae (ruže). Mešale su ih zajedno sa mesnatim delom voćke spravljajući džem. Prosto, ništa se nije bacalo.
U Bibliji se čak može naći i zanimljiv citat gde Bog, nakon što je stvorio čoveka i ženu, kaže: “… dajem vam biljke sa semenom, rasutim po čitavoj planeti, i svako drvo koje ima plod sa semenom biće vaša hrana”.
Istraživanja su pokazala da himalajsko pleme Hanza uopšte ne pati od raka i kardiovaskularnih oboljenja. Ishrana im je bazirana upravo na uzimanju hrane sa koščicama kajsije i zrnevlju prosa. Ali, kada se pripadnici ovog plemena izlože zapadnjačkoj ishrani, nakon što napuste svoje izvorne prehrambene običaje, počinju da pate od svih ovih bolesti.
Pošto pripadnici ovog plemena inače jedu veoma malo mesa, pobornici vegetarijanske ishrane su odmah zaključili da je to razlog. Ali nije tako.
Krebs je zapravo našao da postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne oboljevaju od raka. Jedni su upravo mesojedi, drugi biljojedi.
Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, koji takodje ne pate od ovih bolesti, preovladjuje meso koje uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičavim sezonskim voćem. Što je najzanimljivije, kod ovih ljudi uošte ne postoji gojaznost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti.
Ipak, i za Himalajce i Indijance i Eskime zajedničko je što koriste hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan u svakoj. Vrsta jelena koja im je u jelovniku, prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, a koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno voće koje Eskimi i Indijanci jedu, takodje sadrži velike količine vitamina B17.
Na žalost, većina zapadnih civilizovanih kultura, odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside. Trava koju koriste domaće životinje za ispašu, sadrži samo tragove nitrilosida. Imala bi ih možda više, da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one po prirodi nikada ne bi nikle. Tako za razliku od “civilizovane” stoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu.
Tako su čoveku koji jede meso i tu uskraćene mogućnosti da unese vitamin B17. Pleme Hanza i Eskimi dobijaju u ishranu 250 do 3000 miligrama vitamina B17 svakog dana. Evropljani i Amerikanci jedući “civilizovanu” i ”fast fud” hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika.
Laetril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvačen kao vitamin 1952.godine.
Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.


U sledećem nastavku: KAKO B17 UNIŠTAVA ĆELIJE RAKA?


ANTRFILE:
Još 1802. izvesni hemičar Bon otkrio da se za vreme destilovanja vode iz gorkog badema oslobadja se hidrocijanidna kiselina (a koja je uvek u molekulu sa vitaminim B17). Veoma brzo, mnogi istraživači postali su zainteresovani da analiziraju taj ekstrakt. Tako je prvi put izolovana bela kristalna supstanca koja je nazvana AMIGDALIN od grčkog naziva amigdala. Engleski naziv za badem je almond, fransuski- amandula.
Upotreba “Amigdalina” datira još od 1843. godine, mada se u drevnoj Kini može naći podatak da je korišćen gorak badem koji sadrži izvesne supstance kojima su lečene pojave tumora pre više od 3000 godina. B17 je u velikim količinama upravo prisutan u gorkom bademu.
Čak i jedan egipatski papirus od pre 5000 godina pominje korišćenje “aqua amigdaloruma” za lečenje tumora na koži.
Ali sistematizovana studija o vitaminu B17 nije radjena sve od pedesetih godina prošlog veka. Vitamin B17 je zapravo pročišćen iz “amigdalina” i to je 1952. godine učinio Ernst T. Krebs, mladji. Nazvao ga je LAETRIL (Laetrile) što je skraćenica od laevo-mandelonitrile-beta-glucuronoside kada je i zvanično dobio status vitamina.


ANTRFILE:
Vitamin B17 se nalazi u prosu, kukuruzu, lanu, tropskoj kasavi, semenju jabuke, bademu, slatkom kropmiru, salati, semenkama limuna trešnje, šljive, kruške, breksve, nektarine i mnogim drugim biljkama koje su odavno eliminisane iz ishrane savremenog čoveka. Skoro sve koštice iz familije ruža(Rosaceae)imaju B17. Koštice i semenke od voća imaju i druge hranjive materije: neke proteine, nezasićene masne kisline i različite minerale. Ipak, najveći izvor vitamina B17 su koštice od kajsije i tropska kasava.